„Демократске” и „недемократске” бомбе

Један од двојице аналитичара у недељном јутарњем програму телевизије са националном фреквенцијом рекао је 6. марта, ничим неизазван, да није умесно упоређивати НАТО агресију (19 земаља предвођених САД, прим. аутора) на Србију 1999. године и „бруталну инвазију Русије на Украјину”. „То што се десило Србији учиниле су ’демократске земље’ (!?), и то се мора имати у виду, за разлику од овога што се дешава у Украјини”, закључио је аналитичар. Уредница и водитељка реаговала је речима: „Немојте да ми причате о демократским земљама. Какве су то демократске земље које убијају цивиле, бомбардују болнице, ракетирају РТС, у којем сам радила, и убију 16 колега на радним местима?”

Да ли то значи да пројектили, касетне бомбе, ракете „томахавк” са Запада, којима су нас убијали два и по месеца, уз осиромашени уранијум, мање усмрћују и боле јер долазе из „демократских земаља”, него оне које су испаљене из „недемократског режима”, како именују оне с истока? Бомбе убијају на исти начин, немају ознаке „демократске” и „недемократске”.

Питање и став који сам изнео нису само реторика, већ суштина онога што покушавају да нам наметну. Наиме, у последње време све су наглашенија настојања да се минимизира злочин 19 европских земаља предвођених САД, с НАТО-ом као њиховом ударном песницом, који су починили над српским народом. Запад оркестрирано критикује у трагичним украјинским догађајима све оно што су сами чинили Србији 1999, што је највиши степен лицемерја, цинизма и неморала. Зато је оваква „дефиниција” аналитичара у функцији заборава „Милосрдног анђела” и поновног враћања на њихове „демократске” термине – „интервенција”, „кампања”, „колатерална штета”, а не брутална војна и, пре тога, информативно-пропагандна агресија.

Треба ли свеопшта хистерија западних земаља којој присуствујемо, при чему пиштољем на челу принуђују мале земље да постану део ње, том присилом да уклони из нашег ума злочине које су над нама починили? За који дан обележићемо годишњицу НАТО агресије. Верујем да ћемо поново јасно рећи да је њихов „Милосрдни анђео” био злочиначки до степена геноцида, без обзира на упозорења да је западни „воз кренуо” и „нема заустављања” и да треба да се склонимо с тог колосека. Наравно, али не по цену заборава и опроста.

Западна демократија је слобода. Слобода говора, слобода мишљења, слобода јавне речи, слобода одабира… Тако је по холивудској матрици разасута у свету, па и до нас, али са скривалицом – „пакс Американа”. Све мора да има „шнит” те суперсиле, јер њу карактеришу „изузетност” и „посебност”. Да ли је демократски забрањивати извођење Чајковског у концертним дворанама, забранити књиге Фјодора Достојевског или одстранити познатог диригента? И то само зато што су Руси. Да ли је демократија забрањивати рад медија, попут РТ и Спутњика, на шта Москва не остаје дужна по истој матрици? Да ли је демократски малтретирати децу у вртићима и основним школама у скандинавским земљама јер су руског порекла? Да ли је карактеристика демократских земаља да са својих универзитета протерују студенте из Русије? Забрањивати спортским екипама такмичења, пленити приватну имовину – а на Западу је приватна имовина неприкосновена? Или, бизарно, забрањивати учешће руских мачака на изложбама ових животиња? Све то говори о каквим је демократским принципима реч. Опасност је што се на то мале земље присиљавају уценама, претњама, условљавањем – прислањањем „пиштоља на чело”.

Украјина није у ЕУ, нити у НАТО-у, па је оправдано питање: с којим правом Запад шаље оружје и подстиче даљу ескалацију? Треба помоћи да се сукоб што пре заврши и заустави, а не доливати уље на ватру.

Западни центри моћи – који су бомбардовали Србију и својевремено спречили примену плана за мир у БиХ, траже ревизију Дејтонског споразума, Резолуције 1244 Савета безбедности УН, а данас спречавају примену Споразума из Минска о миру у Украјини, одбијају преговоре о једнакој безбедности и не одустају од експанзије на исток – притискају свакодневно нашу земљу економским и политичким мерама ако не аплаудира и не придружи се њиховим потезима. На том фону је и настојање да се минимизира НАТО агресија 1999, што прихватају и неки у Србији разврставајући бомбе на „демократске” и „недемократске”.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац