Makarska mojih sećanja

„Šta u stvari znači ovaj pad? Da je ubijena jedna utopija posle koje više neće biti nijedne druge? Da od jedne epohe neće ostati ni traga? Da će neke slike i neke knjige otići u nepovrat? Da Evropa više neće biti Evropa? Da se nekim šalama više niko neće smejati? (Milan Kundera, „Praznik beznačajnosti”).

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina 20. veka, dvanaest puta uzastopce letovali smo porodično na Makarskoj rivijeri u Hrvatskoj. U jednoj od najdražesnijih turističkih primorskih destinacija ondašnje Jugoslavije. Makarska, Tučepi, Podgora, Baška Voda, Brela... Najčešće odsedasmo u malom makarskom hotelu „Osejava” u podnožju borove šumice, tik uz more pri kraju jedne uvale. Soba na uglu s očaravajućim pogledom kako na zaliv i luku, tako i na parče pučine. Božanstveno kupanje na ušuškanoj hotelskoj plažici. Direktor hotela, Ivica Josipović, žovijalan Dalmatinac, svakad u beloj košulji s kratkim rukavima, preplanuo, mladolik iako tada već „srednjih godina”. Neretko ogrnut laganim smeđim sakoom. Pijucka bevandu ili pivo, onako u hodu, pa malo sedne s gostima, ćakula. Skoro pa trči kroz „Osejavu”, uredno očešljane kose, sjajne: nadzire da li je u hotelu „sve pod konac”. Strog a široko nasmejan, vredan, preljubazan. Ivica nas je redovno svake godine pozivao na dalmatinsku večeru u svoju kuću.

Gostoprimljiv, drag čovek, džentlmen. Prijateljska atmosfera, otvoren razgovor s njim i njegovima o koječemu. Na meniju najčešće pašticada ili sveža riba, i bela i plava, na gradele. (Skuša je tom prilikom najjače mirisala, bila i najukusnija, znalački začinjena maslinovim uljem.) U dvorištu oniske, a velike kuće na obodu grada, sto za „mali” tenis, stariji sin, Željko, mojih godina, beše prvak ondašnje Hrvatske u kategoriji invalida. (Ivici Josipoviću smo delom uzvratili na njegove dobre usluge krajem 70. godina kada je kod mog oca, lekara – tada šefa dijagnostike u Zavodu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici na Dedinju – kontrolisao već dobrano oslabljeno srce.)

Mnogo je i drugih slatkih i dirljivih, slikovitih makarskih medaljona: vožnja čamcem i učestvovanje u „ribolovu pod sviću”, kratka zaspalost na večernjoj projekciji filma „Deset zapovesti” (sa Čarltonom Hestonom i Julom Brinerom, u režiji Sesila B. Demila – trajao je skoro četiri sata) u tamošnjem bioskopu/kinu pod vedrim zvezdanim nebom. A ispratih jednom vlažnih očiju sa makarske autobuske stanice izvesnu vragolastu Jasnu iz Marije Bistrice. (Nije mi se nikada „ukazala” Velika Gospa u Međugorju, ali mladalačka letnja ljubav s njom te godine – jeste!). Ne behu retke ni šetnje velikom plažom i istraživanja pijace i okolnih radnji, uz odlaske do Biokova i obližnjih prekrasnih letovališta.

U Makarskoj upoznah maestra Dimitrija Đina Dorijana, dugogodišnjeg elitnog violinistu, koncert-majstora Beogradske filharmonije. Izvanredno duhovit čovek, enciklopedijskih znanja o muzici i istoriji. Mestimično od sunca crvenkaste ćele, teatralan, beskrajno strpljiv, kozer koji „prosipa” anegdote. On, supruga Divna i ćerka Nataša godinama leti obitavaše u „Osejavi” po mesec dana i više. Za njih svakad rezervisan isti sto na terasi, uglavnom u hladovini, pod smokvom. Gosn. Đinov omiljeni cinik bio je Bernard Šo koga i sâm zgotivih. Profesora Dorijana sam obožavao i divio mu se. I zbog njegovog ruskog porekla i naglaska, načina hoda, originalnosti i inteligencije, sugestivnosti i mekoće u obraćanju, simpatičnosti i zabavnosti. „Šta je tô: ima oči a ne vidi, ima uši a ne čuje, a čovek?”, pitao nas je jedared. Niko nije znao rešenje zagonetke. Onda bi se šmekerski nasmešio – „to sam ja kad igram šah”, oduševio nas je odgovorom. Gospođa Divna, glamurozna u stilu sjajnih svetskih glumica, zanimljiva, šarmantna. Legenda kaže da je njena majka početkom 20. veka bila jedna od najlepših žena u Beogradu. „Nataša liči na tu svoju baku”, setno je govorila madam Dorijan za ćerku, inače diskretnu i predusretljivu devojku. Profesor jednom u šali konstatova da gospođa Divna tamani sladoled „u kofama”, ni moja majka nije u tome onomad zaostajala. Bile su cenjene i  šampite iz poslastičarnice kod Danila, blizu mola. Madam Dorijan katkad blago kritikovaše svoga supruga zbog nekakvih sitnica, recimo, da suncobran ne stoji baš kako treba – a on bi zavodljivo podigao retke obrve, poklonio se i njoj i nama, i podesio šareni amrel. (Posle smo se, iako krajnje retko, viđali u Beogradu, sve do njihove smrti.) Nataša je bila umetnički saradnik na Fakultetu muzičkih umetnosti, sada je u penziji, život nam je iscrtao različite putanje.

Na terasi „Osejave” beše nezaboravno i druženje sa Vesnom (danas cenjenom lekarkom u Americi) i Jovicom Petronićem (postao je docnije internacionalni šahovski majstor i trener), decom gospodstvene Vere Petronić (fakultetske koleginice i prijateljice moje majke) i čuvenog selektora ženske šahovske reprezentacije Jugoslavije Miloša Petronića.

Sve u svemu, nezamenljivi su ti lično spektakularni a u stvari sićušni susreti i rituali, spokoj izvesnosti i sklada. Jer, „sreća je u ponavljanju koje ti prija”. Vremenom – kako idu godine, dok stariš  „vraćanje” istog a opet drugačijeg, kao i sâmo uspomene rađaju nešto osvežavajuće, novo. Širina, smenjujući tokovi svakovrsnih obaveza i bezbrižnosti, u sebi i oko nas. S ciljem da se od običnog napravi neobično, od naoko beznačajnog – značajno, pamtljivo. Da se detalj pretvori u finesu. A život, kad je već tako brzoprolazan, ne bi smeo da bude siv, jednoličan, bez žara: mora se obojiti bogatstvom prostora i doživljaja, duhom ljudi, vrcavošću, delima.

Tako da sećanje na ta letovanja nije samo beleg nepovratno prohujale mladosti i jednog sasvim drugačijeg, svetlijeg društvenog razdoblja nego i mali omaž onima kojih više poodavno nema. U Makarsku smo tih srećnih godina odlazili  ne samo radi kupanja, aktivnog dokoličarenja (nipošto dosade!), zabave,  već i zbog ljudi, i ovdašnjih i tamošnjih sjedinjenih u druženju, u lepoti opojne prirode, u ljubavi i dobroti posebno. Jednostavnost koja je (bila) drugo ime za otmenost, normalnost visokog ranga. Kao temelj i motiv za buduće delanje i stvaralaštvo – svakog puta po povratku sa odmora – kao potka ispunjenosti i smisla. Na kraju krajeva, ključno je da se prošlost, tragovi minulog vremena, sagledavaju s distance kao život vredan življenja.

„Zašto da čovek izbegava ta mala zadovoljstva...? I svakodnevni život, po sebi, ima nečeg nepatvorenog... Ima jednu svoju poeziju”. (Orhan Pamuk, „Dževdet Beg i njegovi sinovi”).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu