Макарска мојих сећања

„Шта у ствари значи овај пад? Да је убијена једна утопија после које више неће бити ниједне друге? Да од једне епохе неће остати ни трага? Да ће неке слике и неке књиге отићи у неповрат? Да Европа више неће бити Европа? Да се неким шалама више нико неће смејати? (Милан Кундера, „Празник безначајности”).

Крајем шездесетих и током седамдесетих година 20. века, дванаест пута узастопце летовали смо породично на Макарској ривијери у Хрватској. У једној од најдражеснијих туристичких приморских дестинација ондашње Југославије. Макарска, Тучепи, Подгора, Башка Вода, Брела... Најчешће одседасмо у малом макарском хотелу „Осејава” у подножју борове шумице, тик уз море при крају једне увале. Соба на углу с очаравајућим погледом како на залив и луку, тако и на парче пучине. Божанствено купање на ушушканој хотелској плажици. Директор хотела, Ивица Јосиповић, жовијалан Далматинац, свакад у белој кошуљи с кратким рукавима, преплануо, младолик иако тада већ „средњих година”. Неретко огрнут лаганим смеђим сакоом. Пијуцка беванду или пиво, онако у ходу, па мало седне с гостима, ћакула. Скоро па трчи кроз „Осејаву”, уредно очешљане косе, сјајне: надзире да ли је у хотелу „све под конац”. Строг а широко насмејан, вредан, прељубазан. Ивица нас је редовно сваке године позивао на далматинску вечеру у своју кућу.

Гостопримљив, драг човек, џентлмен. Пријатељска атмосфера, отворен разговор с њим и његовима о којечему. На менију најчешће паштицада или свежа риба, и бела и плава, на граделе. (Скуша је том приликом најјаче мирисала, била и најукуснија, зналачки зачињена маслиновим уљем.) У дворишту ониске, а велике куће на ободу града, сто за „мали” тенис, старији син, Жељко, мојих година, беше првак ондашње Хрватске у категорији инвалида. (Ивици Јосиповићу смо делом узвратили на његове добре услуге крајем 70. година када је код мог оца, лекара – тада шефа дијагностике у Заводу за рехабилитацију у Сокобањској улици на Дедињу – контролисао већ добрано ослабљено срце.)

Много је и других слатких и дирљивих, сликовитих макарских медаљона: вожња чамцем и учествовање у „риболову под свићу”, кратка заспалост на вечерњој пројекцији филма „Десет заповести” (са Чарлтоном Хестоном и Јулом Бринером, у режији Сесила Б. Демила – трајао је скоро четири сата) у тамошњем биоскопу/кину под ведрим звезданим небом. А испратих једном влажних очију са макарске аутобуске станице извесну враголасту Јасну из Марије Бистрице. (Није ми се никада „указала” Велика Госпа у Међугорју, али младалачка летња љубав с њом те године – јесте!). Не беху ретке ни шетње великом плажом и истраживања пијаце и околних радњи, уз одласке до Биокова и оближњих прекрасних летовалишта.

У Макарској упознах маестра Димитрија Ђина Доријана, дугогодишњег елитног виолинисту, концерт-мајстора Београдске филхармоније. Изванредно духовит човек, енциклопедијских знања о музици и историји. Местимично од сунца црвенкасте ћеле, театралан, бескрајно стрпљив, козер који „просипа” анегдоте. Он, супруга Дивна и ћерка Наташа годинама лети обитаваше у „Осејави” по месец дана и више. За њих свакад резервисан исти сто на тераси, углавном у хладовини, под смоквом. Госн. Ђинов омиљени циник био је Бернард Шо кога и сâм зготивих. Професора Доријана сам обожавао и дивио му се. И због његовог руског порекла и нагласка, начина хода, оригиналности и интелигенције, сугестивности и мекоће у обраћању, симпатичности и забавности. „Шта је тô: има очи а не види, има уши а не чује, а човек?”, питао нас је једаред. Нико није знао решење загонетке. Онда би се шмекерски насмешио – „то сам ја кад играм шах”, одушевио нас је одговором. Госпођа Дивна, гламурозна у стилу сјајних светских глумица, занимљива, шармантна. Легенда каже да је њена мајка почетком 20. века била једна од најлепших жена у Београду. „Наташа личи на ту своју баку”, сетно је говорила мадам Доријан за ћерку, иначе дискретну и предусретљиву девојку. Професор једном у шали констатова да госпођа Дивна тамани сладолед „у кофама”, ни моја мајка није у томе ономад заостајала. Биле су цењене и  шампите из посластичарнице код Данила, близу мола. Мадам Доријан каткад благо критиковаше свога супруга због некаквих ситница, рецимо, да сунцобран не стоји баш како треба – а он би заводљиво подигао ретке обрве, поклонио се и њој и нама, и подесио шарени амрел. (После смо се, иако крајње ретко, виђали у Београду, све до њихове смрти.) Наташа је била уметнички сарадник на Факултету музичких уметности, сада је у пензији, живот нам је исцртао различите путање.

На тераси „Осејаве” беше незаборавно и дружење са Весном (данас цењеном лекарком у Америци) и Јовицом Петронићем (постао је доцније интернационални шаховски мајстор и тренер), децом господствене Вере Петронић (факултетске колегинице и пријатељице моје мајке) и чувеног селектора женске шаховске репрезентације Југославије Милоша Петронића.

Све у свему, незаменљиви су ти лично спектакуларни а у ствари сићушни сусрети и ритуали, спокој извесности и склада. Јер, „срећа је у понављању које ти прија”. Временом – како иду године, док стариш  „враћање” истог а опет другачијег, као и сâмо успомене рађају нешто освежавајуће, ново. Ширина, смењујући токови сваковрсних обавеза и безбрижности, у себи и око нас. С циљем да се од обичног направи необично, од наоко безначајног – значајно, памтљиво. Да се детаљ претвори у финесу. А живот, кад је већ тако брзопролазан, не би смео да буде сив, једноличан, без жара: мора се обојити богатством простора и доживљаја, духом људи, врцавошћу, делима.

Тако да сећање на та летовања није само белег неповратно прохујале младости и једног сасвим другачијег, светлијег друштвеног раздобља него и мали омаж онима којих више поодавно нема. У Макарску смо тих срећних година одлазили  не само ради купања, активног доколичарења (нипошто досаде!), забаве,  већ и због људи, и овдашњих и тамошњих сједињених у дружењу, у лепоти опојне природе, у љубави и доброти посебно. Једноставност која је (била) друго име за отменост, нормалност високог ранга. Као темељ и мотив за будуће делање и стваралаштво – сваког пута по повратку са одмора – као потка испуњености и смисла. На крају крајева, кључно је да се прошлост, трагови минулог времена, сагледавају с дистанце као живот вредан живљења.

„Зашто да човек избегава та мала задовољства...? И свакодневни живот, по себи, има нечег непатвореног... Има једну своју поезију”. (Орхан Памук, „Џевдет Бег и његови синови”).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду