Nedelja, 26.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

U bioskopu sa osuđenicima

U krcatoj bioskopskoj sali KPZ Zabela, specijalno za lica koja izdržavaju zatvorske kazne prikazan je najnoviji domaći triler „Ključ”
(Фото О.Милошевић)

Požarevac - Film čija se radnja odvija u Beogradu, među zidinama Kotora, na pustim putevima Zlatibora i šumama Durmitora, u haosu noćnih klubova, među zgužvanim čaršafima spavaćih soba i tišini crkvenih zdanja, autorku ovog teksta odveo je u još neobičniju atmosferu – u požarevački muški zatvor.

U krcatoj bioskopskoj sali KPZ Zabela, specijalno za lica koja izdržavaju zatvorske kazne prikazan je najnoviji domaći triler „Ključ”. Među 170 osuđenika za različita krivična dela, nekoliko novinara. Oni na tretmanu socijalizacije, a mi na novinarskom zadatku.

 Iako me je jedna koleginica pred odlazak upozorila da „ to nije običan odlazak u bioskop”, sa projekcije sam izašla potpuno razuverena u to. Dok su se na platnu junaci filma borili za veoma vrednu vizantijsku relikviju – Konstantinovo blago, zaostavštinu despota Stefana Lazarevića, junaci ove naše novinarske priče nisu se razlikovali od publike u „normalnim” bioskopima. Valjda željni da pobegnu od rutine, suvoparne svakodnevice i sivih zatvorskih zidova, osuđenici su u dahu i s velikom pažnjom odgledali srpsku verziju „Davinčijevog koda”.

No, vratimo se na početak našeg neobičnog zadatka. Već na prvi pogled vara svaka pomisao na Alkatraz, kako često zovu ovo mesto gde kaznu zatvora izdržavaju „najsuroviji Srbi”, osuđeni za najteža krivična dela. Na ulazu – restoran simboličnog naziva „Preporod”. Otvorenog tipa. Dok prilazimo, ovo mesto više podseća na neki smeštajni kompleks sa pratećim sadržajima nego na zatvor. Na ulazu u restoran – bioskopska sala. Iza ovog objekta, među zidine samog zatvora – ovoga puta nismo išli.

Usledio je naš susret sa osuđenicima. Dok zamišljamo tenziju u vazduhu i zatvorenike kako dolaze uz jaku pratnju obezbeđenja, pred nama se pojavljuje kolona „običnih gledalaca” koji strpljivo ulaze u bioskop. Red muškaraca koji izgledaju kao da su upravo kupili kartu za omiljeni film. Opušteno ćaskaju, čuje se žamor. Ipak, ni zaštitne maske nisu mogle da prikriju nelagodu na njihovim licima kada su se našli okruženi glumcima, novinarima, ponekom kamerom. Doduše isključenom, jer ovde je strogo zabranjeno snimanje lica. Neki su spuštali glavu pred radoznalim pogledima, drugi su koračali „bez pardona”. Kako ko. Obezbeđenje gotovo neprimetno. Kasnije saznajemo da smo u društvu zatvorenika iz odeljenja otvorenog i poluotvorenog tipa. Za one u zatvorenom, strogom odeljenju u kojem su osuđenici za najteža dela – ovaj bioskop nije dostupan.

Ulazimo svi. Mesta su popunjena, svetla se gase i film počinje. Uobičajena tišina. Prvi smeh preplavio je salu kada se u kadru pojavljuje pogrebno vozilo nadaleko poznate firme za prevoz pokojnika iz Požarevca. Dinamična radnja i trilerski zapleti „Ključa” do kraja projekcije potpuno su zaokupili pažnju zatvorskih gledalaca. Uz poneku reakciju na pojedine uzbudljive scene dočekali smo i kraj filma. Na pozornicu je izašao deo filmske ekipe – reditelj Marko Sopić, scenaristkinja Bojana Đoković i kontroverzni inspektori u filmu, glumci Rastko Janković i Lazar Đukić. Poklonili su se nesvakidašnjoj publici koja ih je nagradila velikim aplauzom. I onda se kolona zatvorenika mirno uputila ka izlazu. Kao u svakom drugom bioskopu. Bez vidne pratnje stražara izašli su u noć, sve je izgledalo kao da su krenuli kući. A zapravo i jesu – obližnje ćelije njihovi su trenutni domovi. Čuo se žamor, smeh, razmenjivali su utiske o „Ključu”. Da li je film probudio razmišljanja o tome da je ključ njihovih života u njihovim rukama, samo oni znaju.

U razgovoru sa vaspitačem u Zabeli Vladimirom Petrovićem, čuli smo da posebnu pažnju posvećuju socijalizaciji osuđenika trudeći se da što kvalitetnije organizuju njihovo slobodno vreme.

Privilegovani smo što smo dobili priliku da u renoviranoj bioskopskoj sali ugostimo ekipu „Ključa” i da osuđenim licima približimo jedan ovako moderan film, kaže Petrović dodajući da su pre pandemije priredili premijeru filma „Bili smo prvaci sveta”.

 Kulturne i zabavne aktivnosti samo su deo programa socijalizacije. Ovde se odvijaju i specijalizovani grupni programi za odvikavanje od zavisnosti, redukciju agresivnosti kod osuđenika koji izdržavaju kazne za dela sa elementima nasilja, a sve prema individualnim potrebama. Dostupno im je i školovanje, stručno osposobljavanje za deficitarna zanimanja na tržištu rada.

Tu su i sportske aktivnosti poput šaha, a iduće nedelje ovde se organizuje jedan od najvećih šahovskih turnira u kome učestvuje više od 120 osuđenika. Imaju i brojne sekcije ‒ rezbarsku, muzičku, likovnu, koja je iznedrila veliki broj kvalitetnih umetničkih dela.

 Poseban tretman socijalizacije odvija se u zatvorenom odeljenju. Unutar njega praktično se nalazi jedan grad. Pored ćelija tamo postoje pogoni u kojima rade, obučavaju se. Ovde dobijaju sertifikate na kojima nigde ne piše gde su stekli određeno zvanje. Kad jednog dana izađu, trebalo bi da imaju jednake šanse – to je cilj. Jer kako navode naši domaćini iz Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija, iz Zabele su izašli vrsni pekari, poslastičari, pica majstori, zavarivači i ostale zanatlije.

I ne, ovaj tekst nije bajka o zatvoru i njegovim „ uzornim” stanarima. Daleko od toga. Ali ako nekoga od čitalaca navede na komentar poput ‒ „Da čovek poželi da ode u Zabelu”, neka posluša  „Zatvorski bluz” čuvenog Džonija Keša i stihove o kalifornijskom zatvoru „Falsom” ( Falsom prison blues). Evo, samo nekoliko rečenica slobodnog prevoda: I nisam video sunce od kada, ne znam kada. Zaglavio sam u zatvoru Falsom i vreme se vuče... Ali taj voz nastavlja da se kreće... Kada sam bio samo beba, moja mama mi je rekla: Sine, uvek budi dobar dečko; Nikada se ne igraj oružjem.

Ali upucao sam čoveka u Renu samo da bih ga gledao kako umire... Kad čujem da zviždaljka duva, opustim glavu i plačem…”

Zanimljivo da je ova pesma bila prva asocijacija i reditelju Marku Sopiću kada je čuo da će njegov film biti prikazan u zatvoru. Ko zna, možda kroz njega svi shvatimo da je„ ključ” u nama.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lazar
Upucujem molbu porodicama i prijateljima osudjenika : kad posle vise godina izadju iz zatvora, osudjenici nemaju ni prebivaliste, ni licnu kartu, ni telefon, ni novac. Prihvatite ih, pomozite im da se snadju i postepeno ukljuce u svet.
Deda
Cestitam rukovodstvu KPZ Zabela koje se trudi da osudjenima da osecaj da su (i pored svega) deo drustva i da su drustvu potrebni i korisni. Kad izadju iz zatvora, umesto da ponovo padnu u kriminal, da se lakse uklope u drustvo.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.