Šta se dešava sa rupom u ozonskom omotaču?

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka meteorolog Džonatan Šenklin bio je odgovoran za nadgledanje digitalizacije papirnih zapisa i izračunavanje vrednosti iz Dobsonovih spektrofotometara – zemaljskih instrumenata koji mere promene atmosferskog ozona. Kako su godine prolazile, Šenklin je posle dve decenije merenja primetio da je nivo ozona počeo da opada. U prvi mah niko nije sumnjao da se nešto dešava sa delikatnim omotačem oko Zemlje, ali do 1984. godine ozonski omotač iznad istraživačke stanice Halej Bej na Antarktiku izgubio je trećinu debljine u poređenju sa prethodnim decenijama. Šenklin i njegove kolege Džo Farman i Brajan Gardiner objavili su nalaze sugerišući vezu sa ljudskim jedinjenjem koje se zove hlorofluorougljenici koje se koristi u aerosolima i uređajima za hlađenje. Njihovo otkriće, stanjivanje ozonskog omotača iznad Antarktika, postalo je tema mnogobrojnih istraživanja sa prizvukom ekološke katastrofe koja preti čovečanstvu.

Usledile su godine kada smo se krili i štitili od Sunca, sunčanja i direktnog izlaganja nekada izvoru zdravlja. Uzbuna je, piše Bi- Bi- Si, zavladala svetom.

Od svog neverovatnog interesovanja priča o jednom od najtežih ekoloških problema sa kojima se čovečanstvo suočilo sada, čini se, apsolutno ispod radara. Više od 30 godina od njenog otkrića, šta se desilo sa rupom u ozonskom omotaču?

Vitalni fenomen

Ozon se nalazi u stratosferi, a ozonski omotač formira nevidljivi zaštitni štit nad planetom apsorbujući štetno UV zračenje Sunca. Bez toga, kaže nauka, život na Zemlji ne bi bio moguć. Britanski antarktički pregled je prvi počeo da meri koncentraciju ozona iznad Antarktika 1950. godine. Godine 1974. objavljen je prvi rad koji sugeriše da bi CFC mogao da uništi ozon u Zemljinoj stratosferi. Iako je naišao na mnogobrojna osporavanja, projekcije su pokazale da će oštećenje ozona biti između dva i četiri odsto. Upotreba CFC nastavila se nesmanjenom količinom, korišćeni su kao rashladne tečnosti u frižiderima i klima uređajima, u aerosolnim sprejevima, a „trošenje” ozonskog omotača dešavalo se mnogo brže nego što se očekivalo.

Hemijska misterija

Sredinom osamdesetih Suzan Solomon, istraživač iz Nacionalne uprave za okeane i atmosferu američke vlade, došla je do saznanja da se ozonska rupa pojavljuje na Antarktiku i da svi podaci ukazuju da je to posledica kombinacije povećanja hlora od ljudske upotrebe CFC i prisustva polarnih stratosferskih oblaka.

Zašto se više ne priča tako često ozonskoj rupi?

„Stvari su se popravile i nema razloga za tako snažnu uzbunu“, kaže Laura Revel, vanredni profesor fizike životne sredine na Univerzitetu Kenterberi.

Naravno, stavri se nisu popravile same od sebe, već su sve vlade širom sveta bez presedana bile rešene da se pozabave problemom.

Na početku je 1977. usvojen globalni akcioni plan koji poziva na praćenje ozona i sunčevog zračenja, istraživanje uticaja oštećenja ozona na zdravlje ljudi, ekosisteme i klimu. Nakon otkrića ozonske rupe velika ulaganja su preusmerena u naučna istraživanja, raspoređivanje ekonomskih resursa i koordiniranu međunarodnu političku akciju. Sve to pomoglo je da se stvari preokrenu.

Jedini sporazum koji su primenile sve zemlje na svetu

Godine 1987. usvojen je Montrealski protokol za zaštitu ozonskog omotača postepenim ukidanjem hemikalija koje ga oštećuju, tokom devedesetih i ranih 2000-ih proizvodnja i potrošnja CFC je zaustavljena. Do 2009. godine 98 odsto hemikalija dogovorenih u sporazumu je postepeno uklonjeno.

Od njegovog usvajanja, Montrealski protokol potpisale su sve zemlje na Zemlji i do danas to je jedini ugovor koji je univerzalno ratifikovan, a prema nekim proračunima, Montrealski protokol sprečio je do dva miliona slučajeva raka kože godišnje. Takođe, naučnici tvrde da bi do 2050. godine Zemlja bila nemoguće mesto za život da se nije tako brzo i žustro reagovalo u problemu sa ozonskim omotačem.

Dug oporavak

Ozonska rupa i dalje postoji, a na osnovu naučnih procena, očekuje se da će se ozonski omotač vratiti na nivo pre 1980. godine sredinom 21.veka.

„Zaista je važno da imamo na umu lekcije naučene iz priče o ozonskoj rupi i da budemo stalno svesni šta se dešava u stratosferi“, kaže Revel jer uvek postoji rizik da izazovemo neku nepredviđenu štetu ozonskom omotaču.