​Minut za skulpturu

GOSTI BEOGRADA

Apsurd, paradoks, cinizam, ironija, humor, kritika društva i malograđanskih simbola – glavne su odlike fascinantnih skulptura Ervina Vurma (1954), svetski poznatog austrijskog umetnika, čija će izložba One Minute Forever biti postavljena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) od 7. aprila na svih pet nivoa ovog zdanja. Kustosi su Marijana Kolarić, direktorka MSUB, i Žerom Sans, kustos iz Francuske.

Ervin Vurm (Foto: Rafaela Proell)

Ervin Vurm postao je naročito prepoznatljiv po svojim „jednominutnim skulpturama” (one minute sculpture), nastalih krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njihovu „koreografiju” kreiraju ljudi, modeli stavljeni u apsurdne poze i situacije. Noge koje vire iz kamp prikolice, glava u kutiji, banana koja viri iz muških pantalona, čovek koji balansira dve flaše deterdženta na vrhovima prstiju... Ove skulpture traju tek koji minut da bi kasnije bile ovekovečene fotografijom.

Aludirajući na sve mane potrošačkog društva, gojaznost kao nuspojavu, Vurm „udebljava” uglačani kadilak i pravi čuvenu skulptorsku seriju „debelih automobila” i „debelih kuća”. Za svoje skulpture koristi plastične materijale, beton, materijale iz svoje prirodne okoline. U detinjstvu je za dobra dela nagrađivan od svog dede kiselim krastavčićem, pa će ovaj deo turšije kao uvrežena asocijacija na muški deo tela postati inspiracija za njegova skulptorska dela, odnosno povod za kritiku patrijarhalnih sistema koji se menjaju, ali sporo. Kao komentar strogih granica u arhitekturi na zgradu Muzeja moderne umetnosti (MUMOK) u Beču 2006. godine bila je postavljena Vurmova instalacija „Izvrnuta kuća” .

Irvin Vurm je ovih dana boravio kratko u Beogradu kako bi započeo postavljanje svoje izložbe i tom prilikom izdvojio je vreme za ovaj razgovor.

Šta vi zapravo poručujete publici ovakvim skulpturama?

Poručujem da živimo u vremenu koje je sve komplikovanije, u svetu u kome se povećava masovna potrošnja, a s druge strane, dešavaju se prelomne klimatske promene. Jednominutne skulpture odnose se na činjenicu da je naš doživljaj vremena sve kraći. Ovi radovi su ekvivalent za vreme našeg kratkog života. Nekada, u prošlosti, kroz religiju posebno, u samoj konstrukciji društava dominantna je bila vera u večnost. Danas se čini da to sve manje postoji jer je kolaps sveta sve brži.

Vi znači ne verujete u večno trajanje?

Ne, ja verujem u trenutak.

Svojevremeno ste napravili bum skulpturama „Debeli automobil” i „Debela kuća”. Reč je kritici konzumentskog kapitalističkog društva, ali i o vašem specifičnom viđenju „ljudskog” u mašini i nekretnini. Kako ste promišljali ove skulpture?

Imao sam nameru da humanizujem automobil, odnosno kuću. Naravno da smo kod auta fascinirani njegovim mehaničkim svojstvima, brzinom koju razvija, izgledom. Automobil i kuća su bili glavni statusni simboli i najvoljeniji pre pojave ajfona. Ali ja sam hteo da kombinujem biološki sistem s tehničkim sistemom ili arhitektonskim kada govorimo o kući. I kada sam napravio skulpturu debelog automobila, ja sam video i njegovo ljudsko lice, on je imao facu. Kao i čovek, i automobil može da se udeblja, da menja masu.

Neki od vaših upečatljivih radova odnose se na detinjstvo, odnosno na društvo u kome ste odrastali. Primer je skulptura „Uzana kuća”, koja je pre nekoliko godina bila postavljena i u Veneciji pored palate Kavali na Kanalu Grande.

Odrastao sam u divnoj porodici, u prijatnoj atmosferi, ali u rigidnom postnacističkom društvu. Moja „Uzana kuća” je zapravo replika kuće mojih roditelja i govori o teskobi života u takvoj sredini, o klaustrofobiji koju osećate kada uđete u takav prostor. Sve kuće tog doba su bile takve, skučene, kao što je bilo skučeno i vreme i društvo u kome smo živeli u Austriji posle rata.

U Veneciji smo se peli i na vaš „naglavačke” postavljen kamion ispred paviljona Austrije 2017, kada ste bili predstavnik vaše zemlje na bijenalu. Šta je bila poenta vidika s vrha platforme?

Ideja je bila pogled prema Mediteranu jer, realno, more se iz Venecije ne vidi. Mediteran je centar sveta između Evrope na severu, Azije na istoku i Afrike na jugu, povezan s Atlanskim okeanom. To je bilo i vreme kada je počela migrantska kriza, vreme dramatičnih prelazaka ovog mora i bekstva iz Sirije. Tako je pojačan kontrast između vladajućeg mita o Mediteranu kao mestu sreće i aktuelne situacije, gde je ovo more postalo mesto tragedije i opasnosti.

Deo vaših performativnih skulptura inspirisan je arhitekturom modernizma Jugoslavije. Koje zgrade su vas posebno inspirisale?

Arhitektura je uvek deo mog rada. Pogledajte ovu zgradu, zgradu muzeja, ona je prava skulptura. Reč je o seriji radova u glini inspirisanih istraživanjem odnosa tradicionalne i moderne arhitekture. Kao uzore uzeo sam zgrade BIGZ-a, Palate federacije, zgrade Muzeja na Ušću, zgrada „toblerone” kod Bogoslovije i zgrada „mercedes” u novobeogradskom bloku 38. Tokom trajanja izložbe zamišljena je neka vrsta performansa, učešća publike koja će moći da „prolazi” kroz te glinene forme koje su meke i sklone lakoj deformaciji i transformaciji u neku novu formu. A upravo je to uništavanje zarad stvaranja nečeg novog ponekad uznemirujuće.

Muzički sastav Red Hot Chilli Pepers je 2002. u video-spotu „Can’t Stop” koristio vaše jednominutne skulpture? Kako je došlo do ove saradnje, da li ste poznavali nekog iz benda?

Ne, pozvao me je reditelj video-spota Mark Romanek i pitao za dozvolu da se koriste moje skulpture. Imao sam samo jedan uslov, da napišu da je reč o skulpturama umetnika Ervina Vurma. To je bilo prvi put da MTV potpiše umetnika na video-spotu.

Da li imate slične ponude i danas?

Da, nedavno me je zvao reper Kanje Vest, kao i Ejsep Roki, suprug pevačice Rijane.

Svojevremeno ste imali ideju da Majkla Džeksona i Arnolda Švarcenegera „pretvorite” u skulpture. Šta se s tim dogodilo?

Majkl Džekson mi je bio sinonim za živu skulpturu, kao i Švarceneger. Jer ako promenite formu i masu, vi menjate i unutrašnji sadržaj. Majkl Džekson se transformisao iz crnog momka u androgino biće izbeljene kože. On je menjajući formu promenio svoju suštinu, sadržaj. Imao sam nameru da razgovaram s njima o fenomenu skulpture i da taj razgovor pretočim u neku formu umetnosti. Nažalost, Džekson mi nikad nije odgovorio, a Švarceneger je ubrzo postao guverner tako da mi posle svega to više nije bilo interesantno.