Utorak, 07.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: Marko Janketić, glumac

Gorke pilule s kockom šećera

Taj balans duhovitosti, gorčine, tuge, sreće, radosti u Simovićevim komadima je savršen, prijemčiv za glumačku igru
(фото Ненад Петровић)

Dela Ljube Simovića su čista poezija. Izobilje lepote, bogatstvo jezika, likova, situacija, karaktera. Ona su za glumce i veliki izazov jer nije lako oživeti te živopisne junake, ali je ogromno zadovoljstvo uhvatiti se ukoštac sa njima.

Glumac Marko Janketić koji je ovako govorio za „Politiku” tumačiće Mileta u poetskom ostvarenju „Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića, jednoj od najboljih srpskih drama ikada napisanih, u režiji Jagoša Markovića. Premijera je bila na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, pa će tako Janketića publika ove teatarske kuće gledati u dve Simovićeve uloge. Aktivista, agitator Mile „pronašao” je Janketića posle lika Filipa Trnavca, kojeg igra u Simovićevom delu „Putujuće pozorište Šopalovića”, koje je, takođe u Markovićevoj režiji, zaživelo u JDP-u neposredno pre uvođenja vanrednog stanja zbog pandemije.

Simovićeve karaktere u „Šarganu” tumači izuzetna ekipa: Anita Mančić, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Boris Isaković, Nebojša Dugalić, Tamara Dragičević, Ljubomir Bandović, Jovana Belović, Miodrag Dragičević, Miloš Samolov, Aleksej Bjelogrlić i Slobodan Tešić. Scenograf je Jagoš Marković, kostimograf Lana Cvijanović, a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.

Paralelno sa probama predstave „Čudo u Šarganu”, Marko Janketić proteklih dana počeo je i snimanje šeste sezone serije „Ubice moga oca”.

‒ Ono što se meni posebno dopada u komadu „Čudo u Šarganu” jeste to što su u pitanju ljudi sa margine, izraubovani, odavno načeti. Mladi, a već stari sa svojim snovima, gresima, što je uvek uzbudljivo za igru. Ljubomir Simović te gorke pilule uvek servira s dozom humora, odnosno s dozom šećera. Taj balans duhovitosti, gorčine, tuge, sreće, radosti u njegovim komadima je savršen, prijemčiv za glumačku igru ‒ kaže Janketić.

Delo „Čudo u Šarganu” prvi put je rađeno 1974. godine u režiji Mire Trailović, a bavi se temama surovosti i patnje. Zašto je ovo vreme za njegovo novo čitanje?

Komadi Ljubomira Simovića su za svako vreme. Primera radi, svedoci smo ratnih događaja u Ukrajini. Komad počinje sa jednom od rečenica koje izgovara baš moj Mile, agitator: „Nije, to je povodom neke invazije i oružane intervencije.” Dakle, uvek je neka oružana intervencija, uvek postoji to nešto. To su ljudi koji sanjaju bolji život, koji se nadaju nekom čudu, a za čudo treba imati vere i dobrote. Čini mi se da se u ovim smutnim vremenima jedino u čudo možemo ponadati. Tako da ovaj komad s pravom nosi ime „Čudo u Šarganu”. Čudu se uvek nadaju oni kojima čudo jedino i preostaje. E to su ti ljudi, njih igramo.

Priča je smeštena u krčmi na periferiji u kojoj rade, obitavaju i svraćaju ljudi sa margine, zatečeni negde između sela i grada. I sve vreme pada kiša. Zajednički imenitelj im je patnja. Zašto danas pate?

Svako nosi svoju muku. To su neki propušteni vozovi, kako to kaže Cmilja u komadu: „Kako Gospava na jedan prst jedne ruke može desetoricu da nabroji, a ja na deset prstiju jednoga ne mogu.” Ona bi da se uda. Stavra je usamljenik, čovek u godinama, svi su prevareni, ali nisu ni oni ljudi koji su bez greha. I oni su uprljani. Volim tu scenu na sahrani kada se otkrivaju njihovi snovi gde svako zapravo kaže ono o čemu sanja, mašta. Ono što se verovatno nikada neće dogoditi. Tih ljudi ima mnogo.

„Gde bi mi danas bili sa razvojem da nam je više ovakvih kadrova”, kazuje Mile, kojeg je svojevremeno tumačio Bora Todorović, pa Feđa Stojanović. Ko je vaš Mile? Sa kakvim uverenjem ga igrate?

Mile je živopisan tip: samac, agitator, erotoman. Čovek bez integriteta, stava, mišljenja, morala, čak mislim da nikada nije ni spavao sa ženom. U pitanju je partijski potrčko, špijun. On jednostavno nije ličnost bez svoje partije, stranke. Ima mnogo takvih likova u svim strankama i koja god partija bila na vlasti „donosi” takve pojedince. Mog Mileta ipak volim, trudim se da ga opravdam. Nalazim njegovu muku. Ima divna rečenica na kraju komada: „Puštaju ga čak i na zatvorene sastanke, daju mu čak i reč…” Njegov san je da ima hrabrosti da jednom digne ruku protiv. Ali on nema hrabrosti za taj čin i zauvek će ostati Mile agitator, mali neostvareni čovek koji će u ime partije, a da bi sebi dao na značaju, praviti probleme drugima. Ali i u tim ljudima kakav je Mile postoji zrno dobrote. Baš u tim njihovim slabostima volim da nađem neku plemenitost, dobrotu.

Lorenco di Mediči, Ivo Andrić, Vjekoslav Maksa Luburić, Aleksandar Nikolić, Mirko Pavlović, Mika Antić… Svima njima ste, i mnogima još dali scenski krvotok. Koliko vaši junaci utiču na vas?

Radnja komada „Lorenčaco” Alfreda de Misea dešava se u 16. veku, a autor je delo napisao u 18. veku. Mi ga interpretiramo u 21. veku i to je i dalje univerzalno delo. Međutim, mi smo se bavili i političkim, društvenim okolnostima tog vremena. Glumac ima tu sreću baveći se dramskim komadima da se neprestano obrazuje, prosvećuje. Mi smo stalno na fakultetu, konstantno radimo na jeziku, dikciji, pokretu, glumi, analizi… Baveći se Maksom Luburićem morao sam da se udubim u istorijske okolnostima tog vremena, da istražujem mnogo podataka. Isto tako je bilo i kada sam radio Ivu Andrića i mnoge druge likove. Baveći se i fiktivnim i stvarnim likovima, glumac se bogati, ima mogućnost da se odmeri, preispita. Naravno, mora i da istrajava i na daljem obrazovanju. Volim preko godine da nagomilam knjige, pa kada odem na odmor da im se posvetim. Trenutno čitam delo „Deca” Milene Marković. Uvek se vraćam poeziji: Vitu Nikoliću, Miki Antiću, Tinu Ujeviću, Bodleru… Svemu onome što vredi. Čitam klasike, dobio sam upravo od majke novi komplet dela F. M. Dostojevskog.

Koji je vaš životni moto, budući da je vrlina na koju vam je posebno ukazivao vaš otac Miša Janketić, a koja je tako zaboravljena dobrota?

Sećam se, moj otac je često imao situacije da ga ljudi prevare, iznevere. On je čak i u takvim situacijama tražio dobro u tim ljudima. I mi, ukućani, mu kažemo da bude oprezan. „Da li smo te upozorili da sa njim ne sarađuješ, da mu ne veruješ?” A Miša nam kaže: „Pa nije on takav, dobar je, muka ga je neka naterala.” Čini mi se da mnogo lako osuđujemo druge ljude. Treba ih razumeti, zato je ova naša glumačka profesija divna.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.