Недеља, 29.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: Марко Јанкетић, глумац

Горке пилуле с коцком шећера

Тај баланс духовитости, горчине, туге, среће, радости у Симовићевим комадима је савршен, пријемчив за глумачку игру
(фото Ненад Петровић)

Дела Љубе Симовића су чиста поезија. Изобиље лепоте, богатство језика, ликова, ситуација, карактера. Она су за глумце и велики изазов јер није лако оживети те живописне јунаке, али је огромно задовољство ухватити се укоштац са њима.

Глумац Марко Јанкетић који је овако говорио за „Политику” тумачиће Милета у поетском остварењу „Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића, једној од најбољих српских драма икада написаних, у режији Јагоша Марковића. Премијера је била на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду, па ће тако Јанкетића публика ове театарске куће гледати у две Симовићеве улоге. Активиста, агитатор Миле „пронашао” је Јанкетића после лика Филипа Трнавца, којег игра у Симовићевом делу „Путујуће позориште Шопаловића”, које је, такође у Марковићевој режији, заживело у ЈДП-у непосредно пре увођења ванредног стања због пандемије.

Симовићеве карактере у „Шаргану” тумачи изузетна екипа: Анита Манчић, Сања Марковић, Ненад Јездић, Борис Исаковић, Небојша Дугалић, Тамара Драгичевић, Љубомир Бандовић, Јована Беловић, Миодраг Драгичевић, Милош Самолов, Алексеј Бјелогрлић и Слободан Тешић. Сценограф је Јагош Марковић, костимограф Лана Цвијановић, а за сценски говор задужена је Љиљана Мркић Поповић.

Паралелно са пробама представе „Чудо у Шаргану”, Марко Јанкетић протеклих дана почео је и снимање шесте сезоне серије „Убице мога оца”.

‒ Оно што се мени посебно допада у комаду „Чудо у Шаргану” јесте то што су у питању људи са маргине, израубовани, одавно начети. Млади, а већ стари са својим сновима, гресима, што је увек узбудљиво за игру. Љубомир Симовић те горке пилуле увек сервира с дозом хумора, односно с дозом шећера. Тај баланс духовитости, горчине, туге, среће, радости у његовим комадима је савршен, пријемчив за глумачку игру ‒ каже Јанкетић.

Дело „Чудо у Шаргану” први пут је рађено 1974. године у режији Мире Траиловић, а бави се темама суровости и патње. Зашто је ово време за његово ново читање?

Комади Љубомира Симовића су за свако време. Примера ради, сведоци смо ратних догађаја у Украјини. Комад почиње са једном од реченица које изговара баш мој Миле, агитатор: „Није, то је поводом неке инвазије и оружане интервенције.” Дакле, увек је нека оружана интервенција, увек постоји то нешто. То су људи који сањају бољи живот, који се надају неком чуду, а за чудо треба имати вере и доброте. Чини ми се да се у овим смутним временима једино у чудо можемо понадати. Тако да овај комад с правом носи име „Чудо у Шаргану”. Чуду се увек надају они којима чудо једино и преостаје. Е то су ти људи, њих играмо.

Прича је смештена у крчми на периферији у којој раде, обитавају и свраћају људи са маргине, затечени негде између села и града. И све време пада киша. Заједнички именитељ им је патња. Зашто данас пате?

Свако носи своју муку. То су неки пропуштени возови, како то каже Цмиља у комаду: „Како Госпава на један прст једне руке може десеторицу да наброји, а ја на десет прстију једнога не могу.” Она би да се уда. Ставра је усамљеник, човек у годинама, сви су преварени, али нису ни они људи који су без греха. И они су упрљани. Волим ту сцену на сахрани када се откривају њихови снови где свако заправо каже оно о чему сања, машта. Оно што се вероватно никада неће догодити. Тих људи има много.

„Где би ми данас били са развојем да нам је више оваквих кадрова”, казује Миле, којег је својевремено тумачио Бора Тодоровић, па Феђа Стојановић. Ко је ваш Миле? Са каквим уверењем га играте?

Миле је живописан тип: самац, агитатор, еротоман. Човек без интегритета, става, мишљења, морала, чак мислим да никада није ни спавао са женом. У питању је партијски потрчко, шпијун. Он једноставно није личност без своје партије, странке. Има много таквих ликова у свим странкама и која год партија била на власти „доноси” такве појединце. Мог Милета ипак волим, трудим се да га оправдам. Налазим његову муку. Има дивна реченица на крају комада: „Пуштају га чак и на затворене састанке, дају му чак и реч…” Његов сан је да има храбрости да једном дигне руку против. Али он нема храбрости за тај чин и заувек ће остати Миле агитатор, мали неостварени човек који ће у име партије, а да би себи дао на значају, правити проблеме другима. Али и у тим људима какав је Миле постоји зрно доброте. Баш у тим њиховим слабостима волим да нађем неку племенитост, доброту.

Лоренцо ди Медичи, Иво Андрић, Вјекослав Макса Лубурић, Александар Николић, Мирко Павловић, Мика Антић… Свима њима сте, и многима још дали сценски крвоток. Колико ваши јунаци утичу на вас?

Радња комада „Лоренчацо” Алфреда де Мисеа дешава се у 16. веку, а аутор је дело написао у 18. веку. Ми га интерпретирамо у 21. веку и то је и даље универзално дело. Међутим, ми смо се бавили и политичким, друштвеним околностима тог времена. Глумац има ту срећу бавећи се драмским комадима да се непрестано образује, просвећује. Ми смо стално на факултету, константно радимо на језику, дикцији, покрету, глуми, анализи… Бавећи се Максом Лубурићем морао сам да се удубим у историјске околностима тог времена, да истражујем много података. Исто тако је било и када сам радио Иву Андрића и многе друге ликове. Бавећи се и фиктивним и стварним ликовима, глумац се богати, има могућност да се одмери, преиспита. Наравно, мора и да истрајава и на даљем образовању. Волим преко године да нагомилам књиге, па када одем на одмор да им се посветим. Тренутно читам дело „Деца” Милене Марковић. Увек се враћам поезији: Виту Николићу, Мики Антићу, Тину Ујевићу, Бодлеру… Свему ономе што вреди. Читам класике, добио сам управо од мајке нови комплет дела Ф. М. Достојевског.

Који је ваш животни мото, будући да је врлина на коју вам је посебно указивао ваш отац Миша Јанкетић, а која је тако заборављена доброта?

Сећам се, мој отац је често имао ситуације да га људи преваре, изневере. Он је чак и у таквим ситуацијама тражио добро у тим људима. И ми, укућани, му кажемо да буде опрезан. „Да ли смо те упозорили да са њим не сарађујеш, да му не верујеш?” А Миша нам каже: „Па није он такав, добар је, мука га је нека натерала.” Чини ми се да много лако осуђујемо друге људе. Треба их разумети, зато је ова наша глумачка професија дивна.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.