Uramljena soba

Do ruku mi je došao sopstveni tekst, objavljen na stranicama jednih novina, u rubrici „kultura stanovanja” – pre nekih 30 godina. U njemu, između ostalog piše:

„Porodičnim i drugim fotografijama nije mesto na zidovima stana niti su to stvari za javno izlaganje u sobi. Njihovo mesto je u albumima...” i tako dalje, sve u istom stilu.

Da li je moguće da sam ovo ja napisala, razmišljam posmatrajući okolinu radnog stola u svom ateljeu, gde me iz svakog ugla posmatraju neka poznata, nasmejana lica, naročito dečja, što mirišu cveće, sankaju se, kupaju ili jednostavno poziraju sa osmehom ispred foto-aparata. Božanstvena su, i uvek kada ih pogledam i sama se nasmešim. Čak i svom sopstvenom liku, uramljenom tu, preda mnom.

Znači da sopstvene savete sama nisam poslušala, i toplo se nadam da su se mnogi od onih koji su ih čitali takođe o njih oglušili. Čega ima lošeg u tome što ćete svoje lepe porodične fotografije uramiti u lepe ramove i postaviti ih na neku od horizontalnih, ili okačiti na neku od vertikalnih površina svoje sobe? Šta uopšte znače tuđa pravila u uređenju svoga stana? Tu ne mislim na ona kojih se zaista morate pridržavati kao što su:

– da krevet mora imati površinu od 90x190 cm do 100x200 cm, da biste se u njemu mogli i sklupčati i opružiti

– da garderobni ormar mora imati dubinu od 60 cm, da se u njemu odeća ne bi gužvala

– da sto mora imati visinu 70-75 cm, da bi vam kolena ostala čitava

Ali porodične slike u ramovima, šta one nedužne imaju sa ovim pravilima? Uostalom i u vreme najstrožih funkcionalističkih pravila, na pisaćem stolu svakog uspešnog Amerikanca sijao je osmeh njegove negovane žene, duž ivica kamina svake prave Engleskinje nizale su se njene fotografije sa konjskih trka, sa partija tenisa ili sa nekog uspelog „garden-partija”.

U Italiji, Grčkoj, Španiji, i danas skoro uvek srećemo slike „tek venčanih”, obraz uz obraz, iznad bračne postelje, a u Nemačkoj ili Austriji često vise na zidu oni koji svoje lovačke i ribolovačke veštine slave smešeći se uramljeni iznad uhvaćenog soma ili ustreljenog fazana. Nije slučajno što pesnik kaže: „Ko se seća onoga što je doživeo – dvaput živi”.

Ramovi za fotografije priča su za sebe. Kao i svaki drugi ram za sliku, on može da bude pomoć slici, da je istakne, a može i sam da bude vrednost, jer pruža neograničene mogućnosti primenjenom umetniku ili umetničkom zanatliji da se izrazi u obliku, materijalima i boji. Ram za fotografije može biti od metala, posrebren ili pozlaćen, od drveta, obojenog ili rezbarenog, zatim od stakla, plastike, kože, keramike, papira, sa paspartuom od svile ili velura, sa ukrasima od sedefa, slonovače... Ovi lepi mali predmeti, pojedinačno postavljeni ili u grupi, okviri su delića vašeg života. Onih srećnih trenutaka čija vedrina ostaje da traje zauvek.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs