U raljama kosmetskog vrtloga

Istraživač konflikata Fridrih Glasl potencijalno rastuće konflikte poredi sa „planinskom rekom” i njihovu deeskalaciju vidi u otklanjanju inicirajućeg uzroka konfrontacije umesto neuspešne prakse bavljenja posledicama. Nasuprot tome srpska kosmetska politika ne (od)miče se od fetišizovanog „kompromisa” zaštićenog nimbusom tajne kao da je delo duboke Božje promisli, a ne nadgornjavanja sa Prištinom.

Koliko god osporavan najcrnjim slutnjama, banalno ispolitizovan „zamrznut konflikt” bolje je rešenje u vremenu dominacije imperijalne doktrine „svršenog čina” i pošto-poto „kompromisa” protivnog pravu i istorijskim činjenicama na štetu jedne strane. „Kompromisom” šta god to bilo Srbija se dobrovoljno odriče mogućnosti da u konstelaciji povoljnijih okolnosti jednog dana menja nešto u svoju korist jer svako zlo ima svoje granice i svet će pre ili kasnije, kako kaže Karl Jaspers, izaći iz „zone moralne tame”. Upravo postojeće stanje dopušta ograničeno, ali realno prisustvo (paralelni suverenitet) na severu Kosmeta uprkos protivljenju mentora secesije i njihovih prištinskih štićenika. „Kompromis” – daj šta daš je sebičan, kratkovidi transfer nemoći, podmetanje kukavičjeg jajeta „našoj  deci” i deci „naše dece” zarad očekivanih grantova, investicija i obećanja boljeg života.

Njegovi zagovornici spremni mnogo čega da se odreknu lišeni rizika posledic(e)a pogrešnog izbora i klice sukoba ostavljene u amanet „našoj deci” ispravljajući tuđe zablude da se (iz)bore za istorijski integritet Srbije. „Kompromis” nije bezazlena retorička finesa, nedostatak nacionalne i etičke odgovornosti, političke promišljenosti niti vizije već mnogo gore, dobrovoljno učešće u bezakonju nad sopstvenom zemljom. Olaka negacija Ustava najdublja je pravna, ali i logička kontroverza kosmetskih događanja jer Srbija kroz istoriju gubila je i vraćala Kosovo i Metohiju, ali nikada nije bila spremna gubitak da overi sopstvenom rukom. Koliko god logika naizgled bila apstraktni produkt Hegelove „Fenomenologije duha” ona je u stvari prirodna sposobnost svesti ljudi da događaje realnog života dovodi u razumljivu korelaciju činjenica.

Nasuprot tome „kompromis” je alogično dizajnirana stvarnost, pogrešna „izlazna” strategija nepopravljivo štetna po srpske nacionalne interese razumljiva jedino njegovim zagovornicima. „Kompromis je mir za naše pokolenje”, objavio je slavodobitno Nevil Čembrlen, teatralno visoko podignute ruke mašući potpisanim „Minhenskim sporazumom” septembra 1938. u nadi da je ponižavajućim „kompromisom” – kapitulacijom otklonjena opasnost od rata, međutim istorijska zabluda kratko je trajala da bi zapravo bila uvod u najveći rat i stradanje čovečanstva.

Izlaz iz kosmetskog ćorsokaka nije pitanje (samo) iscrpljujućih pregovora, nadmudrivanja i tumačenja izjava briselsko-transatlantskih činovnika već političke razboritosti i pribranosti, temeljnog preispitivanja okolnosti istorijskih analogija i strategije koja nije dala očekivane rezultate, a pre svega najvažnije: odlučnosti i nepopustljivosti u odbrani  nacionalnih interesa koliko god to trajalo. Iskorak iz kruga ksenofobije i zadrtosti  obrazac je političkog otrežnjenja, relaksacije odnosa i participacije Albanaca u političke i državne strukture. Mesto potpredsednika vlade, Narodne skupštine, tri ministarstva, 30 poslaničkih mesta plus pet za srpske poslanike u Skupštini Srbije, ustavne i zakonske garancije autonomije (lokalni parlament, vlada, zastava, grb), unutrašnja bezbednost, učešće u državnim organima i diplomatiji (prema dogovorenoj kvoti), sufinansiranje poslovnih projekata svih građana na Kosmetu, subvencionisanje stambenih, građevinskih, poljoprivrednih kredita, poreske olakšice, državne i strane investicije, garantovane investicije u putnu mrežu i zdravstvo, mogućnost sklapanja međunarodnih ugovora i amnestija za sve koji nisu izvršili ratne zločine prihvatljiva je polazna pretpostavka razgovora o ponudi koja se ne odbija.

Briselske garancije punopravnog članstva Srbije u EU u roku od dve godine delotvorno bi doprinele bržoj normalizaciji međusobnih odnosa, jačanju poverenja, javnih sloboda i vrednosti zajedničkog života. Uprkos značajnim ustupcima očuvao bi se integritet i suverenitet Republike Srbije u skladu sa Ustavom i međunarodnim pravom i umesto teritorijalnog ustanovio bi se kompromis prava, ingerencija i obaveza podjednako (ne)prihvatljivih za obe strane. Međutim ideja relaksacije odnosa, jačanje međusobnog poverenja i perspektive zajedničkog života neće zaživeti sve dok se agresivna ksenofobična retorika političara i medija prema Albancima kao generator nacionalnih i religijskih animoziteta i pogrešne  pretpostavke građanske lojalnosti radikalno ne promeni.

Srbi i Albanci nisu arhetipski neprijatelji već ih je zavadila loša politika i odsustvo tolerancije čije posledice na razne načine trpe svi podjednako. Odbijanje ponuđenog „Alandskog modela +” vodilo bi izglasavanju u Narodnoj skupštini zakona o statusnom moratorijumu, ali nesmetanom nastavku dijaloga o implementaciji Briselskog sporazuma, egzistencijalnim i drugim pitanjima građana na komunalnom nivou. Protokom vremena svet se menja i postaje ne obavezno pravedniji i bolji, ali manje podložan uticaju kreatora apsurdne kosmetske secesije i njihovih sledbenika kojima se žuri formalizacijom zatečenog stanja jednom za svagda da stave tačku (fait accompli - gotova stvar) na rusvaj koji su sami stvorili.

Zapadno javno mnjenje i humanistička inteligencija svojevremeno (o)lako su prihvatili dehumanizujuće stereotipe o ksenofobičnim i militantnim Srbima tematski uveliko eksploatisanim u medijskoj stigmatizaciji nezabeleženoj u modernoj političkoj istoriji u cilju oslobađanja sopstvene moralne i svake druge odgovornosti protivpravnog bombardovanja i razgradnje suverene države. Mnogo toga danas je drugačije u geopolitičkoj i etičkoj stvarnosti od vremena agresije i javne međunarodne stigme što otvara prostor novim idejama i realnijem pristupu oslobođenom viška emocija, političkog slepila i posledica bliskog krvavog sukoba. Jedno je sasvim izvesno, Kosmet nikada više neće biti ono što je bio, ali ni ono što ne može da bude, toga bi trebalo da budu svesni u prvom redu akteri kojih se to neposredno tiče, ali i međunarodni pokrovitelji secesije, današnji medijatori, pružaoci „dobrih usluga”, ako im je do stvarnog rešenja problema kojem su kumovali uopšte stalo.

Minhen, Srpski forum Nemačke