Američki promašaj u Ukrajini

Zapadni svet, onaj koji predvode Sjedinjene Američke Države, a čiji glavni igrač je EU, nikada nije razmišljao u punoj meri unisono. Istorija nije išla u tom pravcu. I danas razmere neslaganja deluju sputavajuće. A sve pomenuto na najogoljeniji način iskazuje rat, koji se već šestu nedelju vodi u Ukrajini.

Ukratko, razlike u razmišljanju između Vašingtona i njegovih evropskih saveznika ovim povodom zasnovane su na prostoj logici: Amerikanci su na sebe preuzeli ulogu snabdevača ratnom tehnikom, dok od Evropljana očekuju „tek” da je primene na terenu. I, naravno, da žrtvuju poneki život zarad „opšteg uspeha”.

Da se sve ovo dešava kao pre nekih četvrt veka na Balkanu, možda bi planovi Bele kuće i imali smisla. Ali na Starom kontinentu su shvatili šta im se ovaj put nudi i rešili su da gledaju svoja posla, a ratu u Ukrajini jednostavno okrenu leđa. Apeli Kijeva za vojnu pomoć prosto su se razbili o logiku po kojoj je vreme sličnih avantura uveliko prošlo.

Događaji u drugoj po veličini državi na kontinentu ocenjeni su kao „lokalni nesporazum”, a njihovim učesnicima je prepušteno da pokušaju sami da nađu izlaz iz svega. Ni to, međutim, nije donelo željeni spokoj. Naprotiv, donelo je spoznaju da bi odluka o prepuštanju Ukrajine njenoj sudbini mogla u nekom trenutku da bude primenjena i na druge zemlje, pa i članice EU.

I tako, Evropa se našla pritisnuta saznanjem da se na njenoj teritoriji dešava sukob koji je, za sada, vojno ne dotiče, ali i da je, usled pogrešnog pristupa NATO-a tome, ugrozila sopstvenu bezbednost. Otuda i pristajanje da se stvari prevashodno rešavaju sankcijama i odustajanjem od ponekih poslovnih aranžmana s Rusijom.

Ipak, spoznaja da se rat vodi u neposrednom komšiluku, tu preko granice, i da su ljudi koji su njime zahvaćeni (Ukrajinci jednako kao i Rusi) takođe Evropljani, deluje deprimirajuće. Ispostavilo se da ne postoje instrumenti koji bi takve situacije razrešili na način prihvatljiv za strane u sukobu, ali i za ukupnu međunarodnu zajednicu.

Dešavanja u Ukrajini prva su istinska prelomna tačka ovog veka, slična onima koje su se zbivale u prethodnom stoleću. To izaziva nespokoj. Posebno zbog saznanja da su glavu ponovo digli prividno zaboravljeni – nacisti. Mogućnost prekomponovanja sadašnjeg zapadnog sveta i povratak Evrope samoj sebi, slično dobu kada je Amerika uglavnom bila cilj onih koji nisu shvaćeni u svojim zemljama, čini se kao da postaje nužnost.

Amerikancima nikako ne ide u prilog to što je ruski predsednik Vladimir Putin uvek spreman da razgovara sa evropskim kolegama, francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i nemačkim kancelarom Olafom Šolcem, ali ne i s predsednikom SAD Džoom Bajdenom. U Vašingtonu osećaju da im mnogo toga klizi iz ruku, da se njihov glas sve češće gubi u sudarima s talasima Atlantika.

U Evropi su svesni da će im na leđa uskoro biti natovarena prava odgovornost, onoga trenutka kada prestanu borbena dejstva u Ukrajini i krenu razgovori o međunarodnim garancijama za buduću nezavisnost i bezbednost ove republike. Neko će biti prihvatljiv za jednu, neko za drugu stranu. Ali evropski glas svet će bez sumnje pažljivo slušati.

Teško je poverovati da bi američka uloga u tim pregovorima mogla biti ozbiljnija. Sve što je do sada urađeno sa te strane nanelo je Evropi više štete nego da se direktno ušlo u sukob s Rusijom. Očigledno, kredibilitet SAD u pogledu toga uveliko je doveden u pitanje, bez velike nade da bi skoro mogao biti povraćen.

Kako sada stvari stoje, uslov za razgovore o miru na prostoru bivšeg SSSR-a je prestanak borbenih dejstava ukrajinske vojske, što bi u međunarodnoj zajednici svakako bilo protumačeno i kao američki poraz. A posle sramotnog bekstva iz Avganistana bio bi to još jedan veliki gaf Pentagona.

Kako sada stvari stoje, ukoliko bude dovoljno pameti, Evropa bi i pored znatnih ekonomskih gubitaka mogla iz ukrajinske drame da izađe kao najveći dobitnik. Možda čak i ojačana drugom po veličini zemljom na kontinentu. Nema sumnje da će nesporazumi s Rusijom vremenom biti prevaziđeni. Uzajamna zavisnost je ipak presudna, što se ne bi moglo reći za odnose sa SAD.

Značajna stavka ukrajinskog raspleta svakako je i otvoren poziv ovoj zemlji da se priključi Evropskoj uniji, bez obaveze članstva u NATO-u. Drugima Brisel i Vašington takvu mogućnost nikada nisu pružili. A podsetimo, istočnoevropskim zemljama, kao i bivšim sovjetskim i jugoslovenskim republikama, članstvo u zapadnom vojnom savezu bilo je ključni uslov za stupanje u evropsko društvo. Amerika sada gubi i na tom planu. A ceo ukrajinski rat se desio upravo kao sukob SAD i Rusije.