Prerano otpisani evropski populisti

Poslednje decenije, populistički političari i stranke beležili su uspehe širom Evrope, posebno po zemljama postkomunističkog sveta gde ugrožavaju pravnu državu i njene institucije, nezavisnost sudstva, medijske slobode ili suverenitet civilnog društva.

Populizam nudi pojednostavljeni sistem verovanja, igra na emocijama, podstiče nostalgiju i sve čini da ljudi sanjare. Odbacuju vladajuće elite i druge političke partije koje optužuje za otmicu demokratije i nacionalnih suvereniteta. Njihova ideja nacije zasnovana je na entitetu i identitetu, predstavljaju se kao branitelji hrišćanstva i posebno su protiv multikulturalnosti.

Okupljeni na temeljima suprotstavljanja liberalnoj demokratiji, politici otvorenih granica i tendencijama političke korektnosti, populisti po pravilu koncentrišu moć u rukama jednog lidera koji se predstavlja kao oličenje države i ponosni spasilac nacije.

Njihovo radikalno krilo u Mađarskoj, Poljskoj i Sloveniji prvenstveno se drži naracije o nacionalnim traumama, antikomunizmu i suprotstavljanju „diktatu” Brisela, dok centristički populisti u Bugarskoj, Češkoj ili Slovačkoj tvrde da se fokusiraju na antikorupcijsku borbu i obećavaju efikasno upravljanje državom.

Vladimir Putin se tokom tih godina povezivao sa svim evroskepticima koji potkopavaju EU: Marin le Pen iz Francuske, Mateom Salvinijem iz Italije, Gertom Vildersom iz Holandije, Viktorom Orbanom u Mađarskoj. Svima njima je Rusija zemlja koja ne toleriše stvari za koje i oni veruju da erodiraju socijalno i moralno tkivo.

„Putinovo oružje je da seje neizvesnost po Evropi, da promoviše set vrednosti veoma drukčiji od našeg”, kaže predsednica Evropskog parlamenta Roberta Metsola.

Kako po pravilu populisti demagoški nude instant i jednostavna rešenja za sve probleme, kada je njihov patron Donald Tramp izgubio izbore, a razbuktala se pandemija, predviđalo se da će kovid 19 oštrije kazniti populističke lidere nego sve druge. Poklič „volja naroda je najviši princip u politici” počeo je da gubi privlačnost suočen sa bolešću koja zahteva organizaciju, a ne parole.

Istraživanja su pokazivala da je od vremena izbijanja pandemije popularnost populista u značajnom padu sem u tri članice EU: Kipru, Holandiji i Portugaliji.

Prošle godine konzervativci su izgubili vlast u Bugarskoj, Češkoj, Nemačkoj i Norveškoj, a povukli su se lideri u Austriji i Italiji. Trojica su bili populisti.

Kada je Rusija izvršila invaziju Ukrajine, mnogi su pomislili da je došlo vreme da se konzervativni nacionalisti konačno pošalju u istoriju. Ali, veći deo njihove alijanse sada uviđa da im predstavljanje Putina kao prirodnog ideološkog saveznika donosi velike štete.

Populisti strahuju da bi rusko nasilje po Ukrajini moglo da ugrozi njihove pozicije. Ispoljavanje simpatija prema Putinu pokazuje se kao kontraproduktivno i preti da ugrozi uspon zabeležen poslednjih godina jer većinska javnost Evrope najsnažnije osuđuje rusku invaziju.

Počelo je distanciranje od Kremlja. Kako Le Penova može da se saglasi da Putin privatnu vojsku islamskih Čečena koristi u borbi protiv ukrajinskih hrišćana? Kako Najdžel Faraž može da širi tezu da je Rusija samo zainteresovana da se brani od pohoda NATO-a na istok i da nema ambiciju da preti Evropi? Kako desni populisti na Zapadu mogu da brane reviziju ukrajinske istorije i poništavanje etničkog identiteta kada je nacionalizam njihovo temeljno opredeljenje? Nemoguće je više pozivati se na rusko poštovanje principa nacionalnog suvereniteta, nasuprot intervencionizmu SAD.

Populisti se prilagođavaju, prestali su da negiraju postojanje problema klimatskih promena, ustežu se da promovišu antimigrantsku politiku u vremenima kada je blizu tri miliona Ukrajinaca napustilo svoju zemlju. Salvini, zakleti protivnik migranata (iz Afrike, sa Bliskog istoka i Azije), obišao je ukrajinske izbeglice na istoku Poljske kako bi pokazao solidarnost sa Kijevom.

Le Penova je svoje prethodne kontakte sa Putinom, uključujući i finansijsku podršku ruske banke, pravdala kao „istorijske” ali je morala da prizna da on vodi jedan „autoritarni režim” i da je invazija Ukrajine „apsolutno nebranjiva”.

U takvom ambijentu, mnogi analitičari na Zapadu bili su skloni da otpišu populiste i označe kraj njihovog uspona koji je bio najveći 2017, posle izbegličke krize dve godine ranije. Da nije tako, pobrinuli su se birači u Mađarskoj i Srbiji koji su ubedljivom većinom glasali za dvojicu nacionalističkih autokrata: Viktora Orbana i Aleksandra Vučića.

Slepo se držeći gasovoda koji im doprema energent iz Rusije, lideri u Budimpešti i Beogradu brzo su – i pokazalo se korisno – odustali od kampanje koja je bila fokusirana na ekonomske rezultate i odbranu nacionalnog ponosa. Prepoznajući strah koji građani imaju od rata u Evropi, lansirali su isti slogan: mir i stabilnost koji ljudi u opasnim vremenima vole da čuju i da se okupe oko branitelja njihove bezbednosti.

Orban je osudio rusku „vojnu ofanzivu”, ali je zabranio da zapadno vojni transporti Ukrajini idu preko mađarske teritorije. Vučić se odlučio na osudu agresije u Generalnoj skupštini UN ali odbija da se pridruži zapadnim sankcijama.

Motiv koji ih vodi nije samo gas. Postoji ideološka bliskost oličena autokratijom. Mađarski premijer je ponosni autor termina „neliberalna demokratija”, a predsednik Srbije se pokazuje kao njegov odličan učenik.

Šef Kremlja voli društvo koje slabi uniju, bez obzira na to da li je razara iznutra ili spolja.  Srdačno im je čestitao izborne pobede. Orban, koji godinama ponavlja da je „EU neprijatelj, a Putin veliki momak”, odabrao je put nastavka konfrontacije sa Briselom. Vučić, koji ističe da je „Rusija iskreni prijatelj”, tvrdi da će nastaviti da balansira između Zapada i Istoka, ali šta će ako od njega zatraže da se opredeli?

Šta ukoliko se EU odluči na efikasno suprotstavljanje populističkim autoritarcima?  Već se traži ukidanje fondova EU namenjenih Mađarskoj. Da li je to receptura koja, ukoliko bude prihvaćena, preti ne samo drugim nepoćudnim članicama, već i onima koji su u redu za ulazak u uniju?

Uspostavljanje „cordon sanitaire” označilo bi krah geostrateškog opredeljenja Srbije prema EU, politike koja je prisutna u svim izjavama zvaničnika ali slabo vidljive u praksi. Beogradski režimski tabloidi su pravi barometar raspoloženja koje vlast stvara prema Istoku i Zapadu.

Izbori u Mađarskoj i Srbiji pokazuju da ovaj deo Evrope neće ovog proleća doživeti političko otopljavanje. Autokratski nacional-populistički vlastodršci ostaju na vlasti i sada samo treba sačekati rezultate Janeza Janše na izborima u Sloveniji krajem meseca i izbora koji čekaju Milorada Dodika u oktobru.