Прерано отписани европски популисти

Последње деценије, популистички политичари и странке бележили су успехе широм Европе, посебно по земљама посткомунистичког света где угрожавају правну државу и њене институције, независност судства, медијске слободе или суверенитет цивилног друштва.

Популизам нуди поједностављени систем веровања, игра на емоцијама, подстиче носталгију и све чини да људи сањаре. Одбацују владајуће елите и друге политичке партије које оптужује за отмицу демократије и националних суверенитета. Њихова идеја нације заснована је на ентитету и идентитету, представљају се као бранитељи хришћанства и посебно су против мултикултуралности.

Окупљени на темељима супротстављања либералној демократији, политици отворених граница и тенденцијама политичке коректности, популисти по правилу концентришу моћ у рукама једног лидера који се представља као оличење државе и поносни спасилац нације.

Њихово радикално крило у Мађарској, Пољској и Словенији првенствено се држи нарације о националним траумама, антикомунизму и супротстављању „диктату” Брисела, док центристички популисти у Бугарској, Чешкој или Словачкој тврде да се фокусирају на антикорупцијску борбу и обећавају ефикасно управљање државом.

Владимир Путин се током тих година повезивао са свим евроскептицима који поткопавају ЕУ: Марин ле Пен из Француске, Матеом Салвинијем из Италије, Гертом Вилдерсом из Холандије, Виктором Орбаном у Мађарској. Свима њима је Русија земља која не толерише ствари за које и они верују да еродирају социјално и морално ткиво.

„Путиново оружје је да сеје неизвесност по Европи, да промовише сет вредности веома друкчији од нашег”, каже председница Европског парламента Роберта Метсола.

Како по правилу популисти демагошки нуде инстант и једноставна решења за све проблеме, када је њихов патрон Доналд Трамп изгубио изборе, а разбуктала се пандемија, предвиђало се да ће ковид 19 оштрије казнити популистичке лидере него све друге. Поклич „воља народа је највиши принцип у политици” почео је да губи привлачност суочен са болешћу која захтева организацију, а не пароле.

Истраживања су показивала да је од времена избијања пандемије популарност популиста у значајном паду сем у три чланице ЕУ: Кипру, Холандији и Португалији.

Прошле године конзервативци су изгубили власт у Бугарској, Чешкој, Немачкој и Норвешкој, а повукли су се лидери у Аустрији и Италији. Тројица су били популисти.

Када је Русија извршила инвазију Украјине, многи су помислили да је дошло време да се конзервативни националисти коначно пошаљу у историју. Али, већи део њихове алијансе сада увиђа да им представљање Путина као природног идеолошког савезника доноси велике штете.

Популисти страхују да би руско насиље по Украјини могло да угрози њихове позиције. Испољавање симпатија према Путину показује се као контрапродуктивно и прети да угрози успон забележен последњих година јер већинска јавност Европе најснажније осуђује руску инвазију.

Почело је дистанцирање од Кремља. Како Ле Пенова може да се сагласи да Путин приватну војску исламских Чечена користи у борби против украјинских хришћана? Како Најџел Фараж може да шири тезу да је Русија само заинтересована да се брани од похода НАТО-а на исток и да нема амбицију да прети Европи? Како десни популисти на Западу могу да бране ревизију украјинске историје и поништавање етничког идентитета када је национализам њихово темељно опредељење? Немогуће је више позивати се на руско поштовање принципа националног суверенитета, насупрот интервенционизму САД.

Популисти се прилагођавају, престали су да негирају постојање проблема климатских промена, устежу се да промовишу антимигрантску политику у временима када је близу три милиона Украјинаца напустило своју земљу. Салвини, заклети противник миграната (из Африке, са Блиског истока и Азије), обишао је украјинске избеглице на истоку Пољске како би показао солидарност са Кијевом.

Ле Пенова је своје претходне контакте са Путином, укључујући и финансијску подршку руске банке, правдала као „историјске” али је морала да призна да он води један „ауторитарни режим” и да је инвазија Украјине „апсолутно небрањива”.

У таквом амбијенту, многи аналитичари на Западу били су склони да отпишу популисте и означе крај њиховог успона који је био највећи 2017, после избегличке кризе две године раније. Да није тако, побринули су се бирачи у Мађарској и Србији који су убедљивом већином гласали за двојицу националистичких аутократа: Виктора Орбана и Александра Вучића.

Слепо се држећи гасовода који им допрема енергент из Русије, лидери у Будимпешти и Београду брзо су – и показало се корисно – одустали од кампање која је била фокусирана на економске резултате и одбрану националног поноса. Препознајући страх који грађани имају од рата у Европи, лансирали су исти слоган: мир и стабилност који људи у опасним временима воле да чују и да се окупе око бранитеља њихове безбедности.

Орбан је осудио руску „војну офанзиву”, али је забранио да западно војни транспорти Украјини иду преко мађарске територије. Вучић се одлучио на осуду агресије у Генералној скупштини УН али одбија да се придружи западним санкцијама.

Мотив који их води није само гас. Постоји идеолошка блискост оличена аутократијом. Мађарски премијер је поносни аутор термина „нелиберална демократија”, а председник Србије се показује као његов одличан ученик.

Шеф Кремља воли друштво које слаби унију, без обзира на то да ли је разара изнутра или споља.  Срдачно им је честитао изборне победе. Орбан, који годинама понавља да је „ЕУ непријатељ, а Путин велики момак”, одабрао је пут наставка конфронтације са Бриселом. Вучић, који истиче да је „Русија искрени пријатељ”, тврди да ће наставити да балансира између Запада и Истока, али шта ће ако од њега затраже да се определи?

Шта уколико се ЕУ одлучи на ефикасно супротстављање популистичким ауторитарцима?  Већ се тражи укидање фондова ЕУ намењених Мађарској. Да ли је то рецептура која, уколико буде прихваћена, прети не само другим непоћудним чланицама, већ и онима који су у реду за улазак у унију?

Успостављање „cordon sanitaire” означило би крах геостратешког опредељења Србије према ЕУ, политике која је присутна у свим изјавама званичника али слабо видљиве у пракси. Београдски режимски таблоиди су прави барометар расположења које власт ствара према Истоку и Западу.

Избори у Мађарској и Србији показују да овај део Европе неће овог пролећа доживети политичко отопљавање. Аутократски национал-популистички властодршци остају на власти и сада само треба сачекати резултате Јанеза Јанше на изборима у Словенији крајем месеца и избора који чекају Милорада Додика у октобру.