Kriza identiteta muslimanskog sveta

Kad se kaže „islamski svet”, obično se misli na približno dve milijarde ljudi koji ispovedaju najmlađu jednobožačku religiju ili joj tradicijski pripadaju. Oni predstavljaju većinu stanovništva u pedesetak država na planeti, dok su u mnogima manjinski zastupljeni. Takođe, za „islamski svet” se vezuje predstava o relativno najvećem demografskom rastu, uz prognozu da bi muslimani u ne tako dalekoj budućnosti mogli postati najbrojnija verska zajednica na kugli zemaljskoj. Sve što je rečeno nikako nije sporno jer odražava činjenično stanje na nivou „hantingtonskog” sagledavanja čovečanstva u koordinatama i kategorijama religijskih, a izvedeno i civilizacijskih formacija ishodišno utemeljenih na sistemu religijskih vrednosti i njima pretežno nadahnutih i uobličenih kulturnih obrazaca.

Ako se pak želi posmatrati i protumačiti aktualno stanje „islamskog sveta” u svetlu onoga što se sve češće računarskom terminologijom ne baš elegantno naziva „velikim resetom”, doći će se do konceptualnog, ali i stvarnosno realnog problema da je prividno neupitno određenje „islamski svet” na nivou dinamike političke pojavnosti u mnogom pogledu heuristički nedostatno, pa i metodološki neupotrebljivo. To, međutim, ne znači da je ono suštinski saznajno i interpretacijski irelevantno. Naprotiv!

Za razumevanje kompleksne konfiguracije aktualne situacije i procesa koji obeležavaju deo sveta u kom većinski ili u kompaktnijim celinama žive muslimani primerenije je koristiti se pojmom/terminom „muslimanski svet”, pošto je reč o konkretnim, savremenim društvenim zajednicama, državama i multilateralnim organizacijama. Na tom planu posmatran, „muslimanski svet” već duže vreme, praktično od raspada Osmanskog carstva, odaje sliku velike fragmentiranosti, grčevitih unutrašnjih protivrečnosti i krize identiteta iako pojedine veće i resursima bogatije muslimanske države igraju određenu, premda ukupno ipak drugorazrednu ulogu u zbivanjima koja bitno obeležavaju i usmeravaju međunarodne odnose. Izuzmemo li povremene uzlete uticajnosti najvećih muslimanskih proizvođača fosilnih goriva (rat u Ukrajini uveo nas je u takvu fazu), za prilike u ovom svetu presudnu ulogu su igrale, i nastavljaju da igraju, tzv. svetske sile, kako one sa Zapada tako, odskora sve više, i sa Istoka. Jedino Erdoganova neoosmanistička Turska pokušava, i donekle uspeva, da se nešto ravnopravnije uključi u tu igru moći i uticaja.

Uz stalno delovanje endemskih naboja istorijskih i savremenih međumuslimanskih nesuglasica i sporova, uključujući i veliki sunitsko-šiitski raskol, i podsticanjem upravo tih suprotnosti, na pozicioniranja i kretanja u muslimanskom svetu presudno utiču inostrani činioci i njihovi međuodnosi, a ne bratska solidarnost koju bi podrazumevala pripadnost „islamskom svetu”. Od Magreba do Mašreka i Srednjeg istoka muslimanske države više se svađaju i ratuju no što prijateljuju. Ni fenomen radikalnog islamizma i terorizma, uključujući Islamsku državu, ma koliko bio spektakularan i zastrašujući, nije izuzetak u pogledu nesumnjive unutarislamske etiologije, ali i moćnog upliva sa strane. Ugledni francuski islamolog Žil Kepel pogodio je kad je u fenomenologiji muslimanskog sveta savremeni džihad nazvao, sasvim kuranski, fitnom, odnosno „smutnjom”. Panične najave o političkoj, a pogotovo nekakvoj državno organizovanoj opštoj ekspanziji islama neutemeljene su u realnostima muslimanskog sveta. U vremenu ekspanzije „nadzornog kapitalizma”, aktualizovanog politički, ekonomski i propagandno, a bogme i vojno, kroz nemilosrdnu ofanzivu totalitarnog liberalističkog globalizma, muslimanski svet, identitetski raspolućen između vernosti islamu i (post)modernosti, nema nikakvu šansu.

Sasvim drugačije stoji stvar sa „islamskim svetom”. Dubinska, imanentna duhovna i kulturna povezanost ukupno i prosečno pliće sekularizovanih muslimana na svim meridijanima, ispod površinskog „arhipelaga islam” (srećan termin dvojice italijanskih analitičara), opire se agresivnoj globalizaciji lišenoj dimenzije istinske univerzalnosti. A jedna među planetarnim univerzalijama od iskona je bila kulturno-civilizacijska raznolikost sveta, koja se sada grubo i licemerno nastoji poništiti. Tu licemernost uverljivo potvrđuju dvostruki standardi nametljivih protagonista navodno liberalnog ideala „slobodnog društva” i ljudskih prava prema nevoljnicima koji na njihove granice stižu iz muslimanskog sveta i odskora iz Ukrajine. „Islamski svet” se u ovoj ravni iskazuje kao ljudski i moralno superioran, a svakako normalniji vid zajedništva. No, to je već druga, ona prava priča, za koju se pod pritiskom nenormalnog i interesno izopačenog nasrtaja na uravnoteženi svetski poredak uglavnom nema vremena. A vreme radi na duge staze.

*Profesor emeritus