Zapad stigao do prelomne tačke

Pre više od sto godina objavljen je prvi tom Špenglerove knjige „Propast Zapada”, koja je ubrzo stekla status klasičnog dela. Ovom knjigom Špengler je u velikom stilu otvorio pitanje sudbine zapadne kulture.

Međutim, Špenglerovi uvidi su vremenom zanemareni. Krajem 20. stoleća prevladavao je progresivistički optimizam u vezi s trijumfom Zapada. Ipak, čini se da je u današnje vreme Špenglerova misao doživela renesansu, budući da raste broj knjiga u kojima se postavlja pitanje sudbine Zapada. Gotovo da su svi složni u tome da se Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, a time i zapadni svet, nalaze u krizi. Mnogi idu i dalje, opisujući sadašnje stanje kao sumrak ili zalazak. Sporenja postoje u pogledu karaktera, dubine i uzroka krize, kao i mogućnosti njenog prevladavanja. Međutim, prevlađuje svest o tome da se na Zapadu dešavaju krupne promene, odnosno da se stiglo do prelomne tačke.

Istoričar David Engels smatra da se Evropska unija nalazi u dubokoj identitetskoj krizi, te da tu treba tražiti izvor njenih političkih, institucionalnih i ekonomskih nevolja. Naime, identitet podrazumeva povezanost s kulturnim i istorijskim korenima. Ukoliko se tradicionalne vrednosti negiraju, proglašavaju anahronim i nastoje zameniti novim, univerzalističkim, zajednica gubi orijentaciju i nalazi se u opasnosti. Rečju, koren krize na Zapadu je u prevrednovanju vrednosti.

Ukoliko se usvoji Špenglerovo ciklično shvatanje istorije, onda se na osnovu sudbine kultura koje su prošle kroz istu fazu razvoja mogu izvoditi zaključci o budućnosti Zapada. Prema Engelsu, opadanje s kojim se suočava današnji Zapad pokazuje zapanjujuće sličnosti sa stanjem kasne Rimske republike. „Kako u Rimu tako je i u Evropi manjak temeljnih identifikacijskih činilaca jedan od najoštrijih elemenata moralne, ljudske i materijalne krize u ova dva društva. Ako uspostavljanje kolektivnih identiteta omogućuje da se pronađe kontinuitet s prošlošću i da se pojedinac kao i društvo projektuje u budućnost, onda raskid s tradicionalnim idealima te prošlosti čupa sadašnjost iz korena i, dugoročno, blokira svaku smislenu organsku koncepciju budućnosti.” Ideja da se tradicionalne vrednosti mogu zameniti univerzalnim nije osnova na kojoj se može stvoriti osećaj identiteta jer se identitet uvek gradi na negacijama i ne postoji apsolutno inkluzivna zajednica. Kada negacije otpadnu, dolazi do rastakanja identiteta. Posledice vrednosne preorijentacije su povećanje zavisnosti od socijalnih davanja, pad štednje i brige za budućnost, porast javnog duga, socijalno raslojavanje, porast razvoda, propadanje tradicionalne porodice, pad nataliteta, povećanje broja abortusa, povećanje kriminala, masovna imigracija i pad standarda obrazovanja. Društvo u kome bi živeli samo pojedinačni maksimizatori sopstvene koristi, oslobođeni stega prošlosti i obaveza dece i porodice, ne bi bilo u stanju da opstane. Permisivizam, prenaglašeni kosmopolitizam, rastakanje porodice, rušenje tradicionalnih autoriteta i religije, karijerizam, konformizam, hedonizam i materijalizam kidaju spone društvene lojalnosti među građanima i otvaraju prostor za unutrašnje konflikte. Postavlja se pitanje kako se od mase pojedinačnih atoma koji izbegavaju čak i porodične obaveze može stvoriti zajednica sposobna za napore? Istovremeno, preterana integracija svega što je strano, kao nužna posledica patološke želje za brisanjem granica, dugoročno podrazumeva opadanje svakog snažnog identifikacionog elementa i predstavlja politički rizik, u svetu koji se sve više definiše krutošću religijskih, političkih i etničkih identiteta. Zajedničko delovanje i spremnost da se sopstveni ciljevi podrede ciljevima zajednice raste u meri u kojoj se drugi pripadnici zajednice opažaju kao slični i bliski, odnosno ljudi s kojima se deli zajednički identitet. Otuda sledi da diverzitet (koji podrazumeva radikalno drugačije tradicije i načine života) ne čini zajednicu bogatijom, već slabijom, odnosno smanjuje socijalni kapital stanovništva i stvara pretpostavke za socijalne i etničke sukobe, te konačno za raspad zajednice.

Po logici stvari kriza identiteta mora ostaviti posledice na planu spoljnopolitičke orijentacije jer se bez jasne svesti o sebi i svom identitetu ne mogu očekivati prepoznavanje i artikulacija sopstvenih interesa. Štaviše, ukoliko se spoljna politika shvati kao „borba za univerzalne vrednosti”, Zapad će se uvlačiti u sve veći broj agresivnih i iscrpljujućih ratova za koje ne postoji nikakav realni interes osim ideološkog. Usrećiteljski ratovi koji se vode u ime uvođenja ljudskih prava mogu se okončati samo kada se čitava planeta uvuče u ludačku košulju jedne ideologije. Tako se i mir pretvara u nastavak rata drugim sredstvima.

Razume se da vrednosna preorijentacija na Zapadu sa sobom nužno donosi i krizu institucija koje su nastale unutar tradicionalnog vrednosnog okvira. Kao što je isticao Bekenferde, moderna država počiva na zalihama koje nije u stanju sama da stvori. Jednom kada se te vrednosne, institucionalne, pa i etničke zalihe potroše, nestaju i ona prava i slobode koje je moderna država omogućavala. Naime, nacionalna država je jedini do sada poznati okvir u kom su moguće građanska sloboda, vladavina prava, politička odgovornost vlasti, društvena solidarnost i demokratija. Veliki broj autora već dugo upozorava na krizu vladavine prava na Zapadu, desuverenizaciju, pojavu sudokratije, probleme s podelom i kontrolom vlasti, zadiranje države u privatnu sferu, kršenje prava privatne svojine, sužavanje prostora slobode govora itd. Još od početka rata protiv terorizma traje puzeća suspenzija građanskih prava, koja je u vreme pandemije virusa korona dostigla vrhunac. Na Zapadu vanredno stanje sve više postaje redovno.

Država koja se meša u privatne stvari svojih građana nije nužno snažna. Naprotiv, prenapregnuta država izgleda da više nije u stanju da garantuje bezbednost na sopstvenoj teritoriji, o čemu svedoče brojne zone u kojima je državni poredak suspendovan. S druge strane, privatne vojske istiskuju državu iz domena nacionalne bezbednosti. Drugim rečima, država zanemaruje svoje osnovne funkcije, dok se s druge strane transformiše u instrument nadgledanja građana i nametanja novih vrednosti.

Ukratko, zahvaljujući prevrednovanju vrednosti i identitetskoj krizi, Zapad se nalazi u fazi opadanja, koja se može uporediti s periodom kasne Rimske republike, što znači da identitetski uzdrman Zapad očekuju vremena sukoba i građanskih ratova, ekonomsko opadanje, poništavanje građanskih prava i sloboda, sužavanje prostora slobode govora, sve veće zadiranje države u privatne stvari građana.

Mnogima se ovakva dijagnoza stanja na Zapadu može činiti preterana, naročito ukoliko se kriza shvata isključivo u materijalnim kategorijama. Ipak, kao što je neupitno da je Zapad još uvek najbogatiji deo sveta, isto tako je nesporno i da se identitetski, kulturni i moralni problemi ne mogu rešiti u sferi proizvodnje. Štaviše, vrednosna dezorijentacija ne može a da ne ostavi posledice na političkom i ekonomskom polju. U tom smislu zatvaranje očiju pred stvarnošću može biti kobno.

* saradnik Instituta za političke studije