Parlova je u zvezde lansirao Beograd

Nekadašnji profesionalni prvak Evrope i sveta u boksu, Mate Parlov (1948-2008), važio je za jednog od najboljih jugoslovenskih sportista sedamdesetih godina prošlog veka. Pre no što je prešao u profesionalce, osvojio je sve moguće vrhove u amaterskom boksu – evropski prvak (1971, 1973), svetski šampion (1974) i olimpijski pobednik (1972). Mlađim generacijama manje je poznato da su neki od najlepših trenutaka u njegovoj karijeri vezani za Beograd…

O tome smo razgovarali sa poznatim beogradskim pravnikom Radoslavom Laletom Vujadinovićem, hroničarem jednog nezaboravnog vremena u Beogradu (autor knjige „Čuburci Krstaši”) i dobrim poznavaocem boksa. Vujadinović je bio i prijatelj i zastupnik menadžera tog slavnog boksera, Borisa Kramaršića. Družeći se s njim, zbližio se s Parlovom, tako da iz prve ruke svedoči o nekim važnim trenucima u njegovoj karijeri…

- Od početka do kraja blistave profesionalne karijere, Parlov je imao nesebičnu pomoć svog menadžera Borisa Kramaršića. Nije to bio odnos kakav biva obično u boksu, menadžera sa bokserom, već je Boris na Parlova gledao kao na svog sina – govori Vujadinović i podseća kako je organizovan meč na „Marakani” (Zvezdin stadion), 1976. kada je Parlov pred 30.000 ljudi postao profesionalni prvak Evrope. - Sve je počelo kada se Boris u zagrebačkom hotelu „Esplanada” sreo s Brankom Vojvodićem, tada neverovatno agresivnim menadžerom iz Zagreba, sa idejom da se meč sa Adinolfijem održi u Beogradu. Vojvodić je zatim pozvao direktora Beogradskog sajma Miladina Šakića s namerom da rezerviše sve moguće termine sajma za boks meč, a da zauzvrat njegovoj supruzi Oliveri Katarini organizuje prvu ”ju” turneju. Vojvodić je onda odlučio da meč premesti sa Sajma na Marakanu, iako su mu svi govorili da je lud. Osnovan je organizacioni odbor u hotelu Slavija. Posle nekoliko dana došao mu je šef obezbeđenja Udbe, sa naređenjem tadašnjeg predsednika Sofke Hamdije Pozderca da se zabranjuje meč jer je protivno „profesionalizmu sporta u socijalizmu”. Tu se slučajno zatekao slavni TV voditelj Mića Orlović, koji je takođe poznavao šefa obezbeđenja Udbe, koji mu je učinio uslugu da tek sutra uveče istekne rok za raspuštanje organizacionog odbora. Vojvodić je brže-bolje rano ujutro otišao kod čuvenog gradonačelnika Beograda Branka Pešića, tada i potpredsednika Savezne skupštine, sa molbom da formira počasni odbor meča, rekavši: „Ja sam, znate, iz Zagreba, ovde nikoga ne poznajem, zato pomozite”! I Branko Pešić je pomogao. Bio je poznati ljubitelj boksa, a ne znajući za Pozderčevu zabranu, odmah je organizovao počasni odbor, u koji je stavio sve poznate političke face izuzev predsednika Tita. I to je odmah dao da objavi Tanjug. Time je poništio odluku Sofke, pa se Udba povukla. Sutradan je Vojvodić celu ulicu u koju je stanovao Pozderac izlepio plakatima Parlov - Adinolfi.

Vujadinović podseća da je Parlov i kao amater u Beogradu dobio vetar u leđa:

- Osvojio je Zlatnu rukavicu oktobra 1967, u meču sa Bogoljubom Kahrimanom iz Crvene zvezde koji je bio jedan od najboljih srednjaša u državi. Bila je to nezaboravna borba, sevali su strahoviti udarci sa obe strane, čak je u prvoj rundi i Mati brojano. Na kraju, Mate je osvojio Zlatnu rukavicu posle sudijskog prekida borbe.

Kako je Parlov postao profesionalac, objašnjava Vujadinović:

- Saradnja Kramaršića i Parlova počela je posle meča reprezentacije sa Fincima, 1975, kada su se slučajno sreli. Boris mi je pričao u jednom restoranu u Opatiji kako je pažljivo slušao šta Mate želi. Borisa sam upoznao 1970. u Beogradu. Bio je trgovac gvožđem u Trstu, takođe sa obućom, i naravno - sa aparatima za sladoled „Kapriđani”, koje je isporučivao za kupce iz Beograda, a ja sam kao njegov punomoćnik prodavao te sladolede. Mate mu je odmah prirastao za srce, pa mi je posle prvog susreta s njim ispričao: „Ponudio sam mu saradnju i konkretne uslove, a on me je pozvao da upoznam njegove roditelje, oca Matu i majku Miru. Osećao sam se tada kao član njegove porodice i obećao sam pred njima da želim da njegova profi karijera bude isto tako uspešna kao i amaterska”.

U bokserskim savezima Hrvatske, Srbije i Jugoslavije postojala je inicijativa da se Parlov odvrati od ideje da pređe u profesionalce. Vujadinović o tome kaže:

- U međuvremenu se saznalo da mu predstoji potpisivanje ugovora. U to vreme Toma Hladni je bio predsednik BS Jugoslavije, a na taj sastanak išli su i Danilo Ivanović, predsednik BS Srbije i Zvonimir Bušić, predsednik BS Hrvatske. Njihov zadatak je bio da privole Parlova da odloži odlazak u profesionalne vode. Ubeđivanja su bila uzaludna, BK Pula mu je dala zeleno svetlo. Proveli smo prijatno veče u poznatom restoranu „Kuk” kod Opatije, vlasništvo bokserskog sudije, Mateovog kuma Blagonića…

Kada je Parlov postao otac, Boris Kramaršić mu je bio kum. Posle svih trofeja u amaterskoj konkurenciji - na domaćoj sceni osam puta državni prvak, od 1969. do 1974. pet medalja na najvećim takmičenjima (dve evropske titule, po jedna svetska i olimpijska i jedno evropsko srebro – Parlov je na svom profesionalnom putu objedinio evropsku titulu (protiv Italijana Adinolfija, tehnički nokaut u 11. rundi, 1976) i svetsku krunu (posle pobede protiv Argentinca Kuelja, nokautom u devetoj rundi, 1978). Postao je prvi profesionalni šampion sveta (VBC) iz socijalističkih zemalja.

Mate Parlov, Hrvat rođen u Puli, ostao je do kraja veran Jugoslaviji. U zla vremena govorio je sa čuđenjem: „Kako mogu da budem nacionalista, kada sam svetski prvak”!