Парлова је у звезде лансирао Београд

Некадашњи професионални првак Европе и света у боксу, Мате Парлов (1948-2008), важио је за једног од најбољих југословенских спортиста седамдесетих година прошлог века. Пре но што је прешао у професионалце, освојио је све могуће врхове у аматерском боксу – европски првак (1971, 1973), светски шампион (1974) и олимпијски победник (1972). Млађим генерацијама мање је познато да су неки од најлепших тренутака у његовој каријери везани за Београд…

О томе смо разговарали са познатим београдским правником Радославом Лалетом Вујадиновићем, хроничарем једног незаборавног времена у Београду (аутор књиге „Чубурци Крсташи”) и добрим познаваоцем бокса. Вујадиновић је био и пријатељ и заступник менаџера тог славног боксера, Бориса Крамаршића. Дружећи се с њим, зближио се с Парловом, тако да из прве руке сведочи о неким важним тренуцима у његовој каријери…

- Од почетка до краја блиставе професионалне каријере, Парлов је имао несебичну помоћ свог менаџера Бориса Крамаршића. Није то био однос какав бива обично у боксу, менаџера са боксером, већ је Борис на Парлова гледао као на свог сина – говори Вујадиновић и подсећа како је организован меч на „Маракани” (Звездин стадион), 1976. када је Парлов пред 30.000 људи постао професионални првак Европе. - Све је почело када се Борис у загребачком хотелу „Еспланада” срео с Бранком Војводићем, тада невероватно агресивним менаџером из Загреба, са идејом да се меч са Адинолфијем одржи у Београду. Војводић је затим позвао директора Београдског сајма Миладина Шакића с намером да резервише све могуће термине сајма за бокс меч, а да заузврат његовој супрузи Оливери Катарини организује прву ”ју” турнеју. Војводић је онда одлучио да меч премести са Сајма на Маракану, иако су му сви говорили да је луд. Основан је организациони одбор у хотелу Славија. После неколико дана дошао му је шеф обезбеђења Удбе, са наређењем тадашњег председника Софке Хамдије Поздерца да се забрањује меч јер је противно „професионализму спорта у социјализму”. Ту се случајно затекао славни ТВ водитељ Мића Орловић, који је такође познавао шефа обезбеђења Удбе, који му је учинио услугу да тек сутра увече истекне рок за распуштање организационог одбора. Војводић је брже-боље рано ујутро отишао код чувеног градоначелника Београда Бранка Пешића, тада и потпредседника Савезне скупштине, са молбом да формира почасни одбор меча, рекавши: „Ја сам, знате, из Загреба, овде никога не познајем, зато помозите”! И Бранко Пешић је помогао. Био је познати љубитељ бокса, а не знајући за Поздерчеву забрану, одмах је организовао почасни одбор, у који је ставио све познате политичке фаце изузев председника Тита. И то је одмах дао да објави Танјуг. Тиме је поништио одлуку Софке, па се Удба повукла. Сутрадан је Војводић целу улицу у коју је становао Поздерац излепио плакатима Парлов - Адинолфи.

Вујадиновић подсећа да је Парлов и као аматер у Београду добио ветар у леђа:

- Освојио је Златну рукавицу октобра 1967, у мечу са Богољубом Кахриманом из Црвене звезде који је био један од најбољих средњаша у држави. Била је то незаборавна борба, севали су страховити ударци са обе стране, чак је у првој рунди и Мати бројано. На крају, Мате је освојио Златну рукавицу после судијског прекида борбе.

Како је Парлов постао професионалац, објашњава Вујадиновић:

- Сарадња Крамаршића и Парлова почела је после меча репрезентације са Финцима, 1975, када су се случајно срели. Борис ми је причао у једном ресторану у Опатији како је пажљиво слушао шта Мате жели. Бориса сам упознао 1970. у Београду. Био је трговац гвожђем у Трсту, такође са обућом, и наравно - са апаратима за сладолед „Каприђани”, које је испоручивао за купце из Београда, а ја сам као његов пуномоћник продавао те сладоледе. Мате му је одмах прирастао за срце, па ми је после првог сусрета с њим испричао: „Понудио сам му сарадњу и конкретне услове, а он ме је позвао да упознам његове родитеље, оца Мату и мајку Миру. Осећао сам се тада као члан његове породице и обећао сам пред њима да желим да његова профи каријера буде исто тако успешна као и аматерска”.

У боксерским савезима Хрватске, Србије и Југославије постојала је иницијатива да се Парлов одврати од идеје да пређе у професионалце. Вујадиновић о томе каже:

- У међувремену се сазнало да му предстоји потписивање уговора. У то време Тома Хладни је био председник БС Југославије, а на тај састанак ишли су и Данило Ивановић, председник БС Србије и Звонимир Бушић, председник БС Хрватске. Њихов задатак је био да приволе Парлова да одложи одлазак у професионалне воде. Убеђивања су била узалудна, БК Пула му је дала зелено светло. Провели смо пријатно вече у познатом ресторану „Кук” код Опатије, власништво боксерског судије, Матеовог кума Благонића…

Када је Парлов постао отац, Борис Крамаршић му је био кум. После свих трофеја у аматерској конкуренцији - на домаћој сцени осам пута државни првак, од 1969. до 1974. пет медаља на највећим такмичењима (две европске титуле, по једна светска и олимпијска и једно европско сребро – Парлов је на свом професионалном путу објединио европску титулу (против Италијана Адинолфија, технички нокаут у 11. рунди, 1976) и светску круну (после победе против Аргентинца Куеља, нокаутом у деветој рунди, 1978). Постао је први професионални шампион света (ВБЦ) из социјалистичких земаља.

Мате Парлов, Хрват рођен у Пули, остао је до краја веран Југославији. У зла времена говорио је са чуђењем: „Како могу да будем националиста, када сам светски првак”!