Politika, matematika i Ivica Dačić

Izborni proces u Srbiji još nije završen i potrajaće još najmanje desetak dana, ali izvesno je da ponovljeno glasanje na parlamentarnim izborima neće uticati na broj osvojenih mandata lista koje su prešle cenzus, kao i da će naprednjaci odlučivati kolika će biti skupštinska većina i ko će je činiti. Dok oni to ne obelodane, svi se bave matematikom, u kojoj nema Dačićevih socijalista, ali je Ivica Dačić nezaobilazna tema. Sudeći po izjavama, Srbija, blago nama, veći problem od lidera SPS-a gotovo da i nema.

Kada je u izbornoj noći lider SNS-a i, u predizbornim pričama opozicionara, „odlazeći predsednik” Aleksandar Vučić, zahvalivši se građanima na fantastičnoj podršci njegovom novom mandatu sa skoro 60 odsto glasova, kao jedan od razloga za lošiji rezultat naprednjačke parlamentarne liste naveo ukrajinsku krizu i „neodgovorno ponašanje nekih koalicionih partnera” tim povodom, svi su u njegovim rečima prepoznali Ivicu Dačića. I ne samo to. Mnogi su momentalno osuli paljbu po Dačiću, takmičeći se, takoreći, ko će veći „kamen” potegnuti. Od tada traju objašnjenja, pozvanih i nepozvanih, kako je „Dačić zbog sitnih političkih poena naneo nemerljivu štetu državi”, zašto on ne sme biti deo nove vlade, uz obaveznu priču o „parazitima, imeli na kori drveta”, „štetočinskom delovanju”... Kako je ko i koliko inspirisan.

Ruku na srce, u Dačićevoj predizbornoj kampanji odavno nije bilo toliko patriotizma, pitao je i „one koji optužuju Srbiju da ugrožava međunarodni poredak” zato što ne uvodi sankcije Rusiji kako ih nije sramota i hoće li povući priznanje takozvanog Kosova, ako mi to uradimo. Oštro je poručivao i da je „onaj ko se zalaže za sankcije Rusiji protiv srpskih interesa”. Bilo je mnogo Rusije... Pojedini naprednjaci svaki dan podsećaju na „Dačićevo neodgovorno ponašanje”, citiraju neke njegove izjave, zgodno zaboravljajući druge. Lider SPS-a u predizbornoj kampanji, na kojoj god televiziji da je gostovao, u svakom intervjuu za novine, objašnjavao je zašto je Srbija ispravno postupila kad je u Ujedinjenim nacijama glasala za rezoluciju kojom se osuđuje agresija na Ukrajinu, a ona je doneta 2. marta, mesec dana pre izbora. Uvek podsećajući da „Srbija mora na prvom mestu da brani svoje interese” i da se „ponaša odgovorno prema svojim građanima”.

No, ko će se svega setiti. Ponešto je i dobro zaboraviti, kao, na primer, koliki je, između ostalog, doprinos jednog poslanika SNS-a lošijem izbornom rezultatu. Taj je koristio svaki minut, a bogme je imao zavidan prostor na najgledanijim nacionalnim televizijama, bliskih vlasti, da objasni kako moramo oštro da osudimo Rusiju, da se priklonimo Zapadu, zašto je dobra što tešnja saradnja s NATO-om... Ne treba neka naročita mudrost da se zaključi koliko je ovakav nastup kod „naroda s emocijom prema Rusiji” uticao na izborni rezultat liste na kojoj je bio. I to nije radio samo sad već nekoliko godina unazad vrlo glasno priča sličnu priču.

Dačić se, kažu, „lažno predstavljao kao budući premijer”, „doveo je građane u zabludu”. Zorana Mihajlović prva je povikala – „Ne znam ko će biti premijer, ali Dačić sigurno neće!” U pravu je. Dačić neće biti premijer, ali tvrdnje da se lažno predstavljao i da je doveo u zabludu birače su, na neki način, i uvreda birača. U situaciji kad je SPS odlučio da podrži Aleksandra Vučića za predsednika, a zdušno su pozivali svoje birače da glasaju za njega, SPS je morao da istakne svog lidera kao kandidata za neku važnu funkciju. Da to nisu učinili, poslali bi vrlo lošu poruku svom biračkom telu, koje, usput, jeste najstabilnije, ali drugi put njihova partija nema predsedničkog kandidata, već ih poziva da glasaju za nekog drugog. Niko od naših političara nije sklon samoubistvu sopstvene stranke. Bar ne svesno.

Uporedo s utvrđivanjem da je Dačić najgori od sve dece, i naprednjaci i njima bliski analitičari i mediji, „režimski” i „profesionalni”, ističu da lista SNS-a zajedno s manjinama može sama da formira vlast, ali i da ima, bez socijalista, komotnu većinu, koliku poželi. Matematički gledano, to je tačno, ali ovakva računica spada u ono što se zove zanimljiva matematika. Lista SNS-a ima 120 mandata, zajedno sa šest SVM-a i tri SPP-a ima 129 poslanika. SDAS Sulejmana Ugljanina teško da ćemo videti u toj većini, ali nije nemoguće tu zamisliti dva poslanika Zajedno za Vojvodinu, na čelu s Tomislavom Žigmanovim, predstavnikom hrvatske manjine. Dakle, to bi bilo – 131, što jeste većina, ali teško da se može nazvati komotnom.

Mnogi pominju kako je Slobodan Milošević sa 129 poslanika vladao mirno četiri godine, te da je i saziv iz 2008. godine, gde je DS bio stožerna stranka, s jedva skrpljenom većinom, potrajao pune četiri godine. Što se Miloševićeve stabilne vladavine tiče, on je imao 123 svoja i šest poslanika Nove demokratije. Lista SNS-a jeste osvojila 120 mandata, ali su oni podeljeni između devet stranaka.

SNS, sa sve dvadesetak nestranačkih ličnosti, ima 98 svojih poslanika, a kako izgleda vladati s tankom većinom, koju čini 12 stranaka, najbolje zna Boris Tadić, lider DS-a u vreme saziva iz 2008. godine. Tadić je imao većinu od 128 poslanika i manji broj stranaka koje su je činile. Skupiti kvorum u tom sazivu bio je veliki podvig zato što je svaki koalicioni partner svaki čas odbijao da uđe u salu dok mu ne bude ispunjen neki zahtev. Tadić je, hteo – ne hteo, želje ispunjavao, račun je, na izborima, njemu ispostavljen, a skoro niko se ne seća da je vlast bila koaliciona. Neki od najzahtevnijih sada su na listi SNS-a, ali dosad, zbog komotnih većina, nikad nisu bili u prilici da pokažu svoj „zahtevni” potencijal.

U sazivu iz 2016. godine, kad je lista SNS-a imala 131 poslanika i većinu od 166 poslanika, pojedini od njih umeli su da se, više puta, pridruže opoziciji na zajedničkim konferencijama za novinare da bi osudili postupak nekog poslanika SNS-a ili da bi se ogradili od neke odluke. Socijalisti i njihovi partneri iz JS nikad tako nešto nisu uradili.

U aktuelnim matematičkim kombinatorikama pominju se razne mogućnosti koje, kako kažu, obezbeđuju veliku većinu, a „rezervni igrači” pronalaze se u delovima desničarskih koalicija, onih koje su celu kampanju zasnovale na optužbama vlasti za izdaju Rusije i srpskih nacionalnih interesa, ali i među onima kojima se, kako su to naprednjaci isticali, politika svodi na „mrzimo Vučića”. Da u politici ništa nije nemoguće, uverili smo se mnogo puta. Ni sad nas baš nijedna kombinacija ne bi iznenadila, a račun će stići kasnije. Na sve adrese. Dačić, svaki dan, kao predsednik Narodne skupštine prima strane ambasadore i priča o saradnji Srbije i njihovih zemalja. Prima i udarce sa svih strana i mudro ćuti.