Политика, математика и Ивица Дачић

Изборни процес у Србији још није завршен и потрајаће још најмање десетак дана, али извесно је да поновљено гласање на парламентарним изборима неће утицати на број освојених мандата листа које су прешле цензус, као и да ће напредњаци одлучивати колика ће бити скупштинска већина и ко ће је чинити. Док они то не обелодане, сви се баве математиком, у којој нема Дачићевих социјалиста, али је Ивица Дачић незаобилазна тема. Судећи по изјавама, Србија, благо нама, већи проблем од лидера СПС-а готово да и нема.

Када је у изборној ноћи лидер СНС-а и, у предизборним причама опозиционара, „одлазећи председник” Александар Вучић, захваливши се грађанима на фантастичној подршци његовом новом мандату са скоро 60 одсто гласова, као један од разлога за лошији резултат напредњачке парламентарне листе навео украјинску кризу и „неодговорно понашање неких коалиционих партнера” тим поводом, сви су у његовим речима препознали Ивицу Дачића. И не само то. Многи су моментално осули паљбу по Дачићу, такмичећи се, такорећи, ко ће већи „камен” потегнути. Од тада трају објашњења, позваних и непозваних, како је „Дачић због ситних политичких поена нанео немерљиву штету држави”, зашто он не сме бити део нове владе, уз обавезну причу о „паразитима, имели на кори дрвета”, „штеточинском деловању”... Како је ко и колико инспирисан.

Руку на срце, у Дачићевој предизборној кампањи одавно није било толико патриотизма, питао је и „оне који оптужују Србију да угрожава међународни поредак” зато што не уводи санкције Русији како их није срамота и хоће ли повући признање такозваног Косова, ако ми то урадимо. Оштро је поручивао и да је „онај ко се залаже за санкције Русији против српских интереса”. Било је много Русије... Поједини напредњаци сваки дан подсећају на „Дачићево неодговорно понашање”, цитирају неке његове изјаве, згодно заборављајући друге. Лидер СПС-а у предизборној кампањи, на којој год телевизији да је гостовао, у сваком интервјуу за новине, објашњавао је зашто је Србија исправно поступила кад је у Уједињеним нацијама гласала за резолуцију којом се осуђује агресија на Украјину, а она је донета 2. марта, месец дана пре избора. Увек подсећајући да „Србија мора на првом месту да брани своје интересе” и да се „понаша одговорно према својим грађанима”.

Но, ко ће се свега сетити. Понешто је и добро заборавити, као, на пример, колики је, између осталог, допринос једног посланика СНС-а лошијем изборном резултату. Тај је користио сваки минут, а богме је имао завидан простор на најгледанијим националним телевизијама, блиских власти, да објасни како морамо оштро да осудимо Русију, да се приклонимо Западу, зашто је добра што тешња сарадња с НАТО-ом... Не треба нека нарочита мудрост да се закључи колико је овакав наступ код „народа с емоцијом према Русији” утицао на изборни резултат листе на којој је био. И то није радио само сад већ неколико година уназад врло гласно прича сличну причу.

Дачић се, кажу, „лажно представљао као будући премијер”, „довео је грађане у заблуду”. Зорана Михајловић прва је повикала – „Не знам ко ће бити премијер, али Дачић сигурно неће!” У праву је. Дачић неће бити премијер, али тврдње да се лажно представљао и да је довео у заблуду бираче су, на неки начин, и увреда бирача. У ситуацији кад је СПС одлучио да подржи Александра Вучића за председника, а здушно су позивали своје бираче да гласају за њега, СПС је морао да истакне свог лидера као кандидата за неку важну функцију. Да то нису учинили, послали би врло лошу поруку свом бирачком телу, које, успут, јесте најстабилније, али други пут њихова партија нема председничког кандидата, већ их позива да гласају за неког другог. Нико од наших политичара није склон самоубиству сопствене странке. Бар не свесно.

Упоредо с утврђивањем да је Дачић најгори од све деце, и напредњаци и њима блиски аналитичари и медији, „режимски” и „професионални”, истичу да листа СНС-а заједно с мањинама може сама да формира власт, али и да има, без социјалиста, комотну већину, колику пожели. Математички гледано, то је тачно, али оваква рачуница спада у оно што се зове занимљива математика. Листа СНС-а има 120 мандата, заједно са шест СВМ-а и три СПП-а има 129 посланика. СДАС Сулејмана Угљанина тешко да ћемо видети у тој већини, али није немогуће ту замислити два посланика Заједно за Војводину, на челу с Томиславом Жигмановим, представником хрватске мањине. Дакле, то би било – 131, што јесте већина, али тешко да се може назвати комотном.

Многи помињу како је Слободан Милошевић са 129 посланика владао мирно четири године, те да је и сазив из 2008. године, где је ДС био стожерна странка, с једва скрпљеном већином, потрајао пуне четири године. Што се Милошевићеве стабилне владавине тиче, он је имао 123 своја и шест посланика Нове демократије. Листа СНС-а јесте освојила 120 мандата, али су они подељени између девет странака.

СНС, са све двадесетак нестраначких личности, има 98 својих посланика, а како изгледа владати с танком већином, коју чини 12 странака, најбоље зна Борис Тадић, лидер ДС-а у време сазива из 2008. године. Тадић је имао већину од 128 посланика и мањи број странака које су је чиниле. Скупити кворум у том сазиву био је велики подвиг зато што је сваки коалициони партнер сваки час одбијао да уђе у салу док му не буде испуњен неки захтев. Тадић је, хтео – не хтео, жеље испуњавао, рачун је, на изборима, њему испостављен, а скоро нико се не сећа да је власт била коалициона. Неки од најзахтевнијих сада су на листи СНС-а, али досад, због комотних већина, никад нису били у прилици да покажу свој „захтевни” потенцијал.

У сазиву из 2016. године, кад је листа СНС-а имала 131 посланика и већину од 166 посланика, поједини од њих умели су да се, више пута, придруже опозицији на заједничким конференцијама за новинаре да би осудили поступак неког посланика СНС-а или да би се оградили од неке одлуке. Социјалисти и њихови партнери из ЈС никад тако нешто нису урадили.

У актуелним математичким комбинаторикама помињу се разне могућности које, како кажу, обезбеђују велику већину, а „резервни играчи” проналазе се у деловима десничарских коалиција, оних које су целу кампању засновале на оптужбама власти за издају Русије и српских националних интереса, али и међу онима којима се, како су то напредњаци истицали, политика своди на „мрзимо Вучића”. Да у политици ништа није немогуће, уверили смо се много пута. Ни сад нас баш ниједна комбинација не би изненадила, а рачун ће стићи касније. На све адресе. Дачић, сваки дан, као председник Народне скупштине прима стране амбасадоре и прича о сарадњи Србије и њихових земаља. Прима и ударце са свих страна и мудро ћути.