Vaskrsli penzioner

Nekadašnji predsednik crnogorskog parlamenta Ranko Krivokapić ponovo je dospeo u žižu javnost nakon što je novi mandatar Dritan Abazović najavio da će u manjinskoj vladi biti „ministar inostranih poslova”.

On nije bio samo u političkoj već i u starosnoj penziji koju je stekao nezakonito, pa mu je rešenjem Fonda PIO Crne Gore od 24. avgusta 2021. poništeno rešenje kojim je bilo priznato pravo na penziju u iznosu od 2.000 evra, uz obavezu da vrati novac koji je primao prethodnih osam meseci. Poznat kao čovek koji je stalno javno insistirao da se moraju poštovati zakoni, toga se nije držao kada je sebi regulisao penziju.

Opozicioni poslanici redovno su javno isticali da Krivokapić u fiokama drži sve zakone koji ne odgovaraju njemu i njegovom višedecenijskom koalicionom „bratu” Milu Đukanoviću, između ostalih i zakon o poreklu imovine i lustraciji. Međutim, parlamentarna istorija ga pamti i kao šampiona kada su poslanici usvojili 35 zakona za 58 minuta, pa su zajedljivci izračunali da je to manje od dva minuta po zakonu.

Koalicioni brak počeo je da puca već 2015, kada je Đukanović shvatio da se Krivokapić „politički osilio” i zaveo „parlamentarnu diktaturu” pa mu kao opomenu na kongresu kandiduje protivkandidata Ivana Brajovića, koji je kasnije pocepao SDP, oterao Ranka iz Milovog zagrljaja i on postao novi koalicioni, „veliki brat DPS-a”. Nakon toga Ranko seda u poslaničku klupu koja mu baš i ne prija i ubrzo biva čovek iz senke koji bira i smenjuje prvake svoje partije, koja ga bira za doživotnog predsednika s penzijom od 2.000 evra. Bio je predsednik parlamenta koji je prećutao iskonstruisani državni udar 2016, kada je i smenjen.

Među pravoslavnim vernicima ostao je upamćen kao najizraženiji protivnik Srpske pravoslavne crkve, zbog čega ga je počivši mitropolit Amfilohije bezbroj puta javno kritikovao, prozvavši ga „onaj Ranko Krivomozgović”.

Krivokapić je 14 godina podržavao glavne pravce Đukanovićeve politike, a u penziju je ispraćen kao čovek koji je aminovao sve Đukanovićeve promašaje. I sam se trudio da ostane upamćen kao čovek koji je i u porodici raskrstio sa Srbima, koji je aminovao prebijanje Srba na protestima ispred zgrade Skupštine Crne Gore kada je ministar policije bio njegova desna ruka Raško Konjević. Promenio je sve nacionalne simbole kako ničim ne bi podsećali da smo kroz vekove bili uz bratsku Srbiju ili, ne daj bože, da su na prostorima Njegoševe Crne Gore živeli Srbi.

Slavio je proterivanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma i kao zvanično pismo u parlamentu uveo crnogorski jezik s nova dva slova. Da bi dokazao kako je Crna Gora ipak u krvnom srodstvu s „Crvenim Hrvatima”, promenio je himnu u kojoj su dve strofe autorstvo ratnog zločinca Sekule Drljevića, preimenovao ministarstvo inostranih u vanjskih poslova...

Jedino što mu se loše dogodilo tokom njegovog brzog napredovanja u „domaćoj družbi i stranoj službi” jeste njegovo junačenje na „Belvederu”, na ulasku u Cetinje, kada je podržavao komite da se novi mitropolit Joanikije ne hirotoniše na mesto mitropolita. Bio je to trenutak, kako tvrde očevici, obaranja crnogorskog rekorda u bežanju na sto metara.

Dva put se ženio, prvo Srpkinjom, a potom Crnogorkom.