Ratne istine i laži

Nedavno je hrvatski predsednik Zoran Milanović na pitanje novinara šta ima da  kaže o pokolju civila u Buči u Ukrajini i misli li da će doći do kažnjavanja zločina, odgovorio: „O tome ne znam ništa. To je daleko. Rusi su se povukli, šta je tamo pronašao, ko je tamo pronašao… Iz hrvatskog iskustva, pustite me s tim, molim vas. Budite jako oprezni.” A na pitanje znači li to da je on skeptičan o izveštajima o zločinima ruske vojske u Ukrajini odgovorio je: „Nisam skeptičan, nego nemam pojma. U ratu, posebno u ratu u kojem ti ne sudeluješ, informacijski je sve dopušteno kad si napadnut.”

Milanovića su zbog ove izjave mnogi napali u Hrvatskoj i van nje. Najdalje je otišao poznati hrvatski romanopisac, pripovedač, kolumnista i feljtonista, komediograf i filmski scenarista Ante Tomić postavivši u svom autorskom tekstu „Po Milanoviću su Ukrajinci pobili svoje civile da bi optužili Ruse?!”, objavljenom 5. aprila o. g. u „Slobodnoj Dalmaciji”, i sledeća pitanja:

„Ovo sada otvara neke nove, mučnije nedoumice. Za početak, šta to Milanović zna ’iz hrvatskog iskustva’? S velikim zanimanjem želeli bismo od predsednika čuti kad i gde je u nas počinjen ratni zločin koji nije bio ono što se čini. Gde su ono što se pričalo i ono što se dogodilo bili u velikom raskoraku? Zatim, šta mu znači ono da ’u ratu, posebno u ratu u kojem ti ne sudeluješ, informacijski je sve dopušteno kad si napadnut’?... Ako sam dobro shvatio, a mislim da nisam pogrešio, taj se drznuo izokola primetiti kako besramna Putinova propagandistkinja možda govori istinu, da nije isključeno da su Ukrajinci zbilja pucali svojim civilima u glavu da bi kasnije optužili Ruse. Zoran Milanović zaista je jedan neopevani gad”.

Navedene izjave su me isprovocirale da se uključim u raspravu između dvojice Hrvata, ne o tome što se desilo u Buči, jer o tome, kao i Milanović, „nemam pojma”, već o mojim iskustvima iz hrvatsko-srpskog sukoba devedesetih prošlog veka, tako što kroz nekoliko primera, iz prve ruke, svedočim kako u ratu prvo strada istina.

U hrvatskoj akciji „Maslenica” koja je započela 22. januara 1993. pred hrvatskom vojskom iz ravnokotarskih sela izbeglo je desetak hiljada ljudi koji su privremeni smeštaj našli po dubini RSK. Na samoj granici sa BiH, skrajnuto od svih puteva, nalazio se jedan objekat izgrađen početkom sedamdesetih za vreme gradnje nikad završenog „Savkinog” auto-puta Zagreb–Split, koji je pretvoren u kamp za srpske izbeglice. Sa funkcije sekretara vlade bio sam zadužen i da odobravam posete stranim novinarima određenim lokacijama, među kojima se našao i pomenuti kamp.

Nekoliko dana posle obilaska izbegličkog kampa, unproforci mi donesoše hrvatski nedeljnik „Nacional”. Preko cele naslovne stranice fotografija vojnika sa krajiškim oznakama kako sa obema rukama oko struka steže mladu ženu, koja mu je obavila ruke oko vrata i sa skoro potpuno ispruženim telom lebdi u vazduhu. A tekst ispod slike, po sećanju, glasi: „kad smo došli pred kamp u kojem su Srbi zatočili hrvatske civile, jedna mlađa žena je potrčala prema nama vičući ’help’, ’help’, ali ju je na pola puta sustigao srpski čuvar i grubo je odgurao natrag”.

Pozovem čoveka koji je ispred krajiškog pres-centra vodio novinare u taj kamp i pokazujući mu naslovnicu iz „Nacionala” pitam ga ko se zaista nalazi u tom kampu. „Naše izbeglice sa Ravnih Kotara”, kaže mi, i ispriča mi da je i sam prisustvovao sceni sa naslovne stranice „Nacionala”, ali da opis scene  nema veze sa istinom. Naime, istim vozilom sa novinarima povezao je i jednog srpskog vojnika koji je tražio sestru koju nije video od početka napada na njegovo selo. Kad su stigli pred kamp brat i sestra su se istovremeno ugledali i potrčali jedno prema drugom. Prilikom susreta, sestra je brata uhvatila rukama oko vrata, a on nju oko struka i od sreće zavrteo je nekoliko puta oko sebe. Tekst u „Nacionalu” potpisao je američki novinar, hrvatskog porekla, sa prezimenom Nižić.

U septembru 1993. godine preuzeo sam od hrvatske strane 51 telo ubijenih srpskih civila i vojnika u akciji „Medački džep”. Tela smo, uz prisustvo predstavnika više međunarodnih organizacija, preuzeli na ček pointu u blizini Otočca. Dovezeni su u jednoj hladnjači, a bili su u crnim  mrtvačkim vrećama i složeni kao vreće cementa. Dovezli smo ih u Korenicu, gde su nas čekali rodbina i saborci poginulih. Tela su bila potpuno gola i, zbog uznapredovalih truležnih promena, prekrivena ogromnim belim crvima. Radi lakšeg prepoznavanja poslagali smo ih po travnatom dvorištu jedne fabrike i ispirali ih vodenim šmrkovima. Pored tela i ja sam dao izjavu za medije opisujući ko su i odakle su žrtve. Uveče na HRT-u, u emisiji „Slikom na sliku”, u kojoj su emitovani prilozi raznih televizija o istom događaju, sa nekoliko zapadnih televizija emitovan je i prilog iz Korenice. Gledam i ne vjerujem – snimak prikazuje poređana gola tela pored kojih i ja dajem izjavu, ali ispod slike ide tekst „opet zločesti Srbi pobiše nedužne hrvatske civile”.

Sećam se i dolaska ekipe sa nemačkog javnog televizijskog kanala ZDF. Ekipa je u Kninu boravila nekoliko dana i satima su snimali „Veritasovu” dokumentaciju o stradalim Srbima i uzimali izjave i od mene i od mojih saradnika. Novinar, čovek u srednjim godinama, govorio mi je da će njegov dokumentarac snimljen u Kninu biti prava medijska bomba u njegovoj državi. Nakon nekog vremena od tog novinara, preko jednog unproforca, dobio sam pismo u kojem mi se izvinjavao što njegov prilog iz Knina još nije emitovan, a sva je prilika da neće ni biti. Urednik mu je objasnio, piše mi, da taj prilog ne može pustiti jer bi potpuno zbunio gledaoce, koji su navikli da gledaju Srbe kao zločince a ne kao žrtve.

Posle ovih i mnogi drugih medijskih laži i manipulacija, na predlog italijanske novinarke i publicistkinje,  Džin Toski Marcani, iz poznate grofovske porodice Viskonti (autorke romana „Koridor” i „Putovanje u ludilo jednog rata”), sa grupom građana, uglavnom pravosudne provenijencije, krajem 1993. osnovao sam  nevladinu organizaciju „Veritas” sa ciljem da našu argumentovanu istinu suprotstavimo drugim „istinama” koje je nekritički, skoro jednoglasno, prihvatao zapadni svet. Od tada ispravljamo laži o građanskom ratu devedesetih u Hrvatskoj i bivšoj RSK, koje je zapadni svet, po poznatoj holivudskoj šemi „dobar – loš”, uzimao „zdravo za gotovo”.

Ako se ne varam, Milanović je mislio na ovakve i slične spinove jer je bio savremenik i učesnik u njihovom kreiranju. Zna to i nešto mlađi Ante Tomić, samo se pravi naivan. Znala je to i grofica Viskonti zbog čega je u svom romanu „Koridor” zapisala „Istina uvek ima mnogo lica”.

*Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”