Kako odvojiti Rusiju od sveta

Američki predsednik Džozef Bajden izjavio je prošle nedelje da rat koji u Ukrajini traje već više od sedam nedelja ima sve elemente – genocida. Za glavnog krivca za ovakvo stanje on je optužio ruskog šefa države Vladimira Putina.

Bajden je i u ranijim nastupima bio sklon da tzv. vojnu operaciju koju na prostoru suseda sprovode oružane snage evroazijskog džina ocenjuje kao zločinačku. Ovaj put, međutim, otišao je korak dalje sugerišući da bi o ukrajinskim događajima konačnu ocenu morali da daju pravnici na međunarodnom nivou. Ono što je svojevremeno natovareno na leđa Srbiji, a povodom tragedije koja je po raspadu Jugoslavije zahvatila Balkan, sada bi, po rečima prvog čoveka SAD, trebalo da bude primenjeno i u slučaju rusko-ukrajinskog sukoba.

Podsetimo, pojam „genocid” podrazumeva međunarodni zločin koji za cilj ima potpuno ili delimično uništavanje određenog naroda, nacionalnosti, etničke, rasne ili religijske grupe. Prvi put je zvanično upotrebljen tokom tzv. Nirnberških procesa (1945/46) za istaknute članove najvišeg rukovodstva poražene nacističke Nemačke.

Američki predsednik je duboko uveren da će rat u Ukrajini biti okončan potpunim porazom Rusije. Da bi se navedeno zaista i dogodilo, Putina i celokupno rusko državno rukovodstvo trebalo bi pre toga (nasilno?) ukloniti s vlasti, da najveća država na svetu izgubi svaki vid samostalnosti i prepusti se upravljačima sa strane. Bajden, međutim, ne pominje ko bi u ime poraženog potpisao sporazum o predaji, a ko bi, s pobedničke strane, bio njegov garant.

Sve navedeno otvara i sledeće pitanje: ako su zločini (potvrđeni) koje su vojnici SAD počinili u Iraku, Avganistanu, Siriji i tako dalje, pa svojevremeno i u Vijetnamu, ostali van domašaja svetske pravde, kako onda tretirati rusko ponašanje u Ukrajini, pa i ponašanje ukrajinskih pronacističkih grupa. Osim ako krajnji cilj Amerikanaca nije potpuno odstranjivanje evroazijske zemlje iz međunarodne zajednice, što, objektivno, nije izvodljivo.

Više nema nikakve sumnje da su SAD do grla uvučene u zbivanja na teritoriji ruskog suseda. Ako ništa drugo, o tome kazuju enormne količine naoružanja vredne preko milijardu dolara koje su Amerikanci u njega do sada uložili, a koje će svakako biti „isplaćene” životima vojnika i civila, jednako ruskih kao i ukrajinskih.

To na neki način potvrđuje i nagađanja da prvi cilj Vašingtona i nije prekid rata, koliko potpuno odvajanje Rusije od evropskih zemalja, pre svih Nemačke i Francuske. Naime, prema najnovijim istraživanjima antirusko reagovanje na rat na istoku, viđeno u ovim zemljama pa i celoj EU, polako splašnjava. To je i jedan od razloga nedavnog odbijanja ukrajinskog šefa države Volodimira Zelenskog da u Kijevu ugosti nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera.

U ovakvo raspoloženje Evropljana svakako se uklapa i javno izjašnjavanje francuske predsedničke kandidatkinje Marin le Pen protiv budućeg članstva njene države u Severnoatlantskom vojnom savezu. A, podsetimo, reč je o najvećim zapadnoevropskim zemljama i nesumnjivim liderima u okvirima EU.

Treba verovati da će se sukob u Ukrajini što skorije okončati. Sadašnje razmere tolike su da izlaze iz okvira „specijalne vojne operacije”, kako su isti okarakterisali u Moskvi. Ali za to je potrebna volja obe zaraćene strane, a sa strane Kijeva ona je, u ovom trenutku, manje izražena. Naravno, ne toliko usled jasnog stava tamošnjeg rukovodstva, koliko iz potrebe Vašingtona da, posle američkog bekstva iz Avganistana, preko leđa Ukrajinaca pokaže sebi i drugima da ostaje prva globalna vojna sila.

Takođe, ovo dokazivanje nije usmereno toliko prema Rusiji koliko prema evropskim partnerima iz NATO-a koji su u poslednje vreme, kako rekosmo, iskazali „nedovoljni stepen animoziteta” prema istočnom susedu, Naravno, opet je reč prevashodno o Nemačkoj i Francuskoj, koje su se, prema američkim parametrima, isuviše otvorile u odnosima s istočnim susedom, pa čak sebe (Nemačka) doveli i u poziciju ozbiljne energetske zavisnosti.

Među onima koji su „pali” na Bajdenovu retoriku za sada su Švedska i Finska. Pomenute zemlje su najavile da bi mogle da se odreknu neutralnog statusa i potčine se Briselu. Koliko je ovo iskrena želja običnih Šveđana i Finaca, teško je reći. Još manje je jasno koliko su ovde spremni da postanu prva linija fronta u eventualnom budućem obračunu NATO-a i Rusije.

Većina posmatrača naglasak na dešavanja u Evropi, pa i u Ukrajini, ipak stavljaju na činjenicu da je rejting Džozefa Bajdena među zemljacima pao na nedozvoljeno nizak nivo. Predsednika u ovom trenutku podržava jedva 38 odsto glasača, i to u atmosferi u kojoj se većina ispitanih i ne nada boljem životu tokom ostatka njegovog mandata.