Srbija i politika sankcija

Ne, Srbija ne bi smela da se pridruži sankcijama Evropske unije koje su usmerene prema Rusiji, kao što nije trebalo ni da se ponižava tihim uvođenjem sankcija Belorusiji. Sankcije su instrument rata, često su razornije i od bombi a Srbija nije u ratu s Rusijom, kao što nije u ratu ni s Belorusijom. Srbija nije članica Evropske unije, nije čak ni u njenom predvorju da bi je to obavezivalo da sledi kaznenu politiku te zajednice.

Onaj deo javnosti koji se protivi uvođenju sankcija polazi od toga da je Rusija istorijski saveznik i prijateljska zemlja koja je jedini zaštitnik Srbije u Savetu bezbednosti UN. Rusija je i važan faktor domaće energetske sigurnosti. Ovoj vrsti argumentacije nema se šta zameriti. Ona ima svoje elokventne tumače i dobar deo javnosti tu argumentaciju dobro razume.

Koliko god ovakva argumentacija bila važna i tačna, ona ipak zamagljuje dubinu problema i težinu dilema koje su vezane za politiku sankcija. Čak i u svetu surove realpolitičke trgovine pomenuta argumentacija je (bar delom i nesvesno) neprincipijelna. Na osnovu takve argumentacije neko bi mogao zaključiti da ne bi bilo previše strašno ako bi se Srbija pridružila sankcijama tamo gde nema većeg političkog ili ekonomskog interesa. To verovatno objašnjava i mlake reakcije javnosti na sankcije uvedene Belorusiji. Sledeći takvu trgovačku logiku, Srbija bi bez zazora mogla uvesti simbolične sankcije Iranu, Venecueli, Siriji ili Kubi, ako je sutra neko na to natera.

Sankcije su brutalni, cinični instrument kojim se uništavaju države, njihove ekonomije i životi njihovih građana, tobože u ime demokratije ili humanosti. One se uvek upotrebljavaju selektivno, bezdušno i bezobzirno, bez imalo pravde ili principa. Ako se druge države u humanitarnom i dakako mirotvornom zanosu mogu praviti da ne razumeju kako sankcije deluju i šta je njihov stvarni cilj, Srbija se ne može praviti da to ne zna.

Podsetimo se za trenutak posledica sankcija Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) iz devedesetih godina prošlog veka. Sankcije Saveta bezbednosti, za koje je glasala i uboga Jeljcinova Rusija, uništile su ekonomiju Srbije i pripremile su teren za veliku rasprodaju društvenog bogatstva u prvim decenijama 21. veka. Pritome, sankcije su satrle velike delove srednje klase i razorile su socijalno tkivo društva u svim njegovim segmentima. Ekonomske posledice sankcija su mnogo teže čak i od ekonomskih posledica bombardovanja iz 1999.

Tokom perioda sankcija bruto domaći proizvod Srbije se prepolovio – ne figurativno – bukvalno. Takav pad BDP-a se ne događa ni tokom ratova. Država se relativno brzo oporavila od posledica bombardovanja, ali ne i od dugoročnih posledica sankcija. BDP Srbije po glavi stanovnika se tek danas vraća na nivo s početka devedesetih. Srbija je izgubila 30 godina razvoja i danas je jedna od najsiromašnijih država Evrope, čemu su sankcije dale lavovski doprinos. (Svaljivanje krivice za sankcije na „Miloševićev režim” jeftin je izgovor onih duša koje se dodvoravaju levo i desno bilo iz gluposti ili iz ćara.)

Sankcije Rusiji, iako veoma ozbiljne, mekše su od onih koje su bile nametnute Srbiji ili od onih kroz koje su prošle ili prolaze neke manje zemlje. Zbog energetske i prehrambene samodovoljnosti, zbog pozicije ključnog energetskog snabdevača Evrope i činjenice da se najveći deo sveta nije pridružio zapadnim sankcijama, Rusija je na njih mnogo otpornija. Ako do težih posledica po ekonomiju i dođe, to će biti pre svega zbog grešaka ruske upravljačke elite.

No, vratimo se Srbiji. Ako Srbija danas, zbog pritisaka Zapada uvede sankcije Rusiji, sutra će ih možda uvesti i Kini ili nekom trećem. Na kraju tog puta bi se moglo dogoditi da Srbija uvede sankcije i Republici Srpskoj. Zapadnim humanistima neće zafaliti ni razloga ni načina da Srbiju malo jače pritegnu, ako ustreba. (Uzgred, to ne bi bio prvi put da Srbija, pod pritiskom, „svojima” uvodi sankcije na Drini.)

Da zaključim – uvođenje ili neuvođenje sankcija Rusiji nije pitanje podrške ruskoj politici niti je pitanje navijanja za rusku stranu u ukrajinskom ratu. Odluka o sankcijama bi morala biti principijelna i suverena odluka Srbije. Srbija ne bi smela da dopusti da se oko takvih odluka pogađa s bilo kim. Zahtevi da i Srbija baci svoj mali i beznačajni kamen na Rusiju strašna je ironija i poniženje, tim pre što dolazi baš od onih koji su Srbiji naneli ogromne štete tokom devedesetih godina. Država koja je prošla kroz traumu sankcija onako kako je Srbija kroz nju prošla, morala bi u svoja zakonska akta, pa i u Ustav da ugradi odredbu po kojoj nikada i nikome neće uvoditi sankcije, bez obzira s koje strane pritisci dolazili.

Ekonomista

https://nkatic.wordpress.com/