Zašto Srbija gubi u arbitražama

Štetni ugovori u procesu privatizacije doneli su mnogo troškova državnom budžetu, a do sada nije pokrenut nijedan postupak za utvrđivanje odgovornosti onih koji su učestvovali u sklapanju i raskidanju loših ugovora, rekao je potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije prof. dr Miroslav Milićević, na forumu koji je održan prošle srede u organizaciji Biznis info grupe i Nacionalnog fonda za demokratiju.

Stručnjaci su izneli podatak da je Srbija je u poslednjih deset godina iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale, što je dva i po puta više od ukupnog troška gradnje četiri klinička centra ili nešto više od gradnje južnog i istočnog kraka Koridora 10 i modernizacije pruge Beograd – Novi Sad.

– Samo ove godine u budžetu Srbije predviđeno je 280 miliona evra za troškove na osnovu sporova u međunarodnim arbitražama. Gubici od arbitraže danas iznose ugrubo 200 miliona evra godišnje, a 2010. godine bili su između 30 i 40 miliona evra - rekao je specijalni savetnik Fiskalnog saveta Marko Milanović i istakao da je budžetska dokumentacija o novcu koji odlazi na arbitraže – nedorečena.

Potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije ukazao je na problem sistemske korupcije u procesu privatizacije i podsetio da je 2006. godine u Srbiji donet Zakon o arbitraži. Poručio je da država mora da insistira da se što više arbitraža radi u Srbiji, a ne u Parizu ili Londonu, ne samo zbog putnih troškova nego i zbog efikasnijeg postupka. Postavio je pitanje ko predlaže arbitre i kako dolazi do njihovog izbora.

– Strane arbitraže su veoma skupe. Većina partnera traže London ili Pariz, a to bitno poskupljuje proces. Postavlja se pitanje da li neko ima koristi od stranih arbitraža i da li se time prikrivaju neke stvari – kaže dr Milićević.

Kao drastične primere privatizacija koje su nanele ogromne štete državi naveo je „Putnik”, ATP „Vojvodina”, „Galenika”, „Srbija turist” i spor sa grčkom kompanijom „Mitilineos”.

– Mora da se zna ko i kako može biti u arbitraži, ko priprema dokumentaciju. Moramo da imamo ljude koji poznaju proces arbitraže. Država treba mnogo da poradi na ovom pitanju. Moramo da preduhitrimo situaciju da u međunarodnim sporovima gubimo mnogo para i dobijamo atribut pravno nesigurnog mesta za investiranje – poručio je dr Miroslav Milićević.

On smatra da ugovori  treba da sadrže kompromisnu klauzulu kada je reč o našim firmama koje raspolažu javnom svojinom. Takvom klauzulom mogla bi da bude ugovorena nadležnost Stalne arbitraže pri Privrednoj komori Srbije, a ne isključivo nadležnost stranih arbitraža.

– Oblast privatizacije skoro je potpuno nepoznata stranim arbitrima. Oni nisu shvatali da cilj promene vlasništva na društvenoj svojini nije bio samo da se kupoprodajnim ugovorom dobije vlasnik. Odredbe o obavezama po osnovu investicionih ulaganja i odredbe o socijalnom programu su važne. Ukoliko kupac ne ispunjava sve obaveze iz ugovora o privatizaciji, ugovor se mora raskinuti bez obzira na to što je kupac platio u celosti kupoprodajnu cenu – objasnio je dr Milićević.

Ističe da strane firme nisu imale nijednu primedbu na rad naše arbitraže, iako su izgubile sporove. Savet za borbu protiv korupcije je na osnovu uvida zaključio da je rad naše arbitraže stručan, efikasan i kvalitetan.

Advokat Tijana Kojović istakla je da u Srbiji postoje dve arbitražne institucije. Jedna je stalna trgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije, a druga Beogradski arbitražni centar. Oni administriraju spor, a presuđuju ga arbitri koji imenuju stranke.

Na forumu je bilo reči i o ugovoru sa „Rio Tintom”. „Pravo na eksproprijaciju zemljišta ovoj kompaniji dato je na osnovu Zakonu o rudarstvu”, rekao je Božo Drašković, saradnik na Institutu ekonomskih nauka. Istakao je da u poslu eksploatacije litijuma postoji ekstremno visok ekonomski interes i da će pretnja odštetnim zahtevom biti pretnja političkim elitama.

 – Zakonom o rudarstvu data je mogućnost da investitor koji dobije eksploatacione dozvole može kasnije da vrši eksproprijaciju zemljišta. Takve kompanije debelo plaćaju provizije za osvajanje i napad na teritorije koje će eksploatisati. Jer, tu je reč o ekstremno visokom ekonomskom interesu. Moguće je da će pretnja odštetnim zahtevom biti argument političkim elitama koje će reći da moraju da potpišu ugovor jer će imati velike gubitke. Ovde je ključno pitanje odgovornosti, koja ne može da bude apstraktna i kolektivna, već konkretna i pojedinačna – rekao je Božo Drašković.

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić izjavio je da će advokatima kompanije „Rio Tinto” biti olakšan posao zbog izjava najviših zvaničnika države „koje su direktno išle ka tome da se odluka donosi iz čisto političkog razloga i jasno ukazali da se propisi i dozvole ne menjaju iz nekog objektivnog razloga”.

– Vrlo je važno da se utvrdi ko je odgovoran za loše poslove i koruptivne aranžmane. Nije problem da se izgubi arbitraža ako smo ušli u ugovaranje sa dobrim očekivanjima da spor možemo da dobijemo. Ali, problem je ako su predstavnici države doprineli tome da država ulazi u neke sporove gde su izgledi veoma slabi – rekao je Nenadić.

Ostaje još otvoreno pitanje da li se poslovi loše sklapaju ili se država loše brani pred velikim privrednim arbitražama, ili je možda u nekim slučajevima neznanje zaklon za korupciju.