O dobu kad su Srbi naseljavali Ukrajinu

U vaskršnjem broju „Politike” objavljen je veoma zanimljiv tekst iz pera Olge Janković o seobama Srba u današnju Kirovogradsku oblast u Ukrajini, koju su doseljenici nazvali Novom Srbijom ili Slavjanoserbijom, o toponimima srpskog porekla na tim prostorima, o postepenoj asimilaciji srpskog življa.

Pored seoba Srba iz Potisja i Pomorišja, u Slavenoserbiju su se doseljavali i Srbi iz Dalmacije, predvođeni episkopom dalmatinskim i bokokotorskim Simeonom Končarevićem.

U daleku zemlju, gde će moći slobodno da ispovedaju svoju veru, zaputiće se na Ilindan, 2. avgusta 1758, posle odslužene svete liturgije, kolona od 120 svetovnih i šest sveštenih lica s vladikom Simeonom na čelu (popis imena tih lica daje istoričar Marko Jačov u knjizi „Srbi i Venecija u 18. veku”). U literaturi se mogu sresti navodi da se skupa s njima odselilo još oko 500 Srba iz Crne Gore (mitropolit Pavle Nenadović).

U Kijev Končarević stiže kroz tri meseca. Njegovi ljudi bili su, mimo svakog očekivanja, raspoređeni u stare husarske regimente i novoformirane pukove u „Novoj Srbiji” i odatle slati na ratišta: pobegli su od bede i ugnjetavanja u zavičaju, ali ih je u Rusiji dočekalo gorko razočaranje. Vladika će krenuti za Petrograd, carici Jelisaveti Petrovnoj, koju će obavestiti o nevoljama srpskog življa u Dalmaciji i moliti da mu se omogući povratak na njegovu eparhiju skupa s pratnjom. Venecija je pozitivno odgovorila na rusku notu i obećala slobodu ispovedanja vere svojim pravoslavnim podanicima, ali povratak u zavičaj Končareviću nije bio moguć, budući da je bio proglašen državnim izdajnikom s pretnjom da će, bude li uhvaćen, izdržavati kaznu u zamračenom zatvoru u trajanju od sedam godina. Zato je Sinod Ruske crkve dozvolio Končareviću da činodejstvuje u Rusiji i on se nastanio u Petropavlovskom manastiru u Kijevu.

Želja da se vrati među svoju pastvu bila je, ipak, jača od svih pretnji i ucena. Vladika 1761. prelazi rusko-austrijsku granicu s namerom da se tajno domogne Dalmacije, a mletačka vlada, saznavši za ovo, raspisuje za njim poternicu, nudeći hiljadu dukata u zlatu onome ko ga dovede živog ili donese njegovu glavu. U takvim okolnostima Simeon Končarević obilazi srpska sela u Lici i Krbavi, razgovara sa sveštenstvom, rukopolaže nove poslenike na njivi Gospodnjoj. Bolest i iscrpljenost nagnaće ga posle godinu dana na povratak u Rusiju, gde će mu ponovo biti ukazano gostoprimstvo u Kijevu i omogućen književni rad. Pod svodovima Petropavlovskog manastira vladika će, želeći da perom služi svome zavičaju, sastaviti „Ljetopis građanskih i crkvenih događaja”, delo koje će Nikodimu Milašu biti dragoceno pri radu na „Pravoslavnoj Dalmaciji”. Izmučen tolikim zlostradanjima i obremenjen godinama, prvojerarh dalmatinski upokojio se 26. avgusta 1769. i sahranjen je u Petropavlovskom manastiru.

Dr Ksenija Končarević,
redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu