Zašto su Srbi sve manje za EU

Evropska unija je izgubila strpljenje za probleme na zapadnom Balkanu, kako je rekao zvaničnik EU Miroslav Lajčak pre nekoliko dana u Sofiji, ali su i neki na zapadnom Balkanu izgleda izgubili strpljenje za probleme Evropske unije. Prvi put otkad se meri raspoloženje građana Srbije prema EU, više je onih koji bi u ovom trenutku glasali protiv ulaska naše zemlje u tu veliku evropsku porodicu od onih koji bi zaokružili „da”. Prema poslednjem dostupnom istraživanju Ministarstva za evropske integracije, sprovedenom prošlog leta, za članstvo u EU bilo je 57 odsto građana Srbije – najviše od 2016. godine, kada je za članstvo bilo njih 47 odsto. Protiv je bio gotovo isti broj građana – 30 odsto prošle godine, a 29 odsto pre šest godina. Sada, prema istraživanju Ipsosa, za EU integracije je 35 odsto građana Srbije, a protiv – 44 odsto (ostalih 21 odsto ne zna ili ne želi da se izjasni).

U ovoj agenciji ovakvo raspoloženje građana Srbije dovode u direktnu vezu s ratom u Ukrajini, a isti stav deli i Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji. „Ovo je situacioni obrt koji se novim situacionim obrtom može preokrenuti”, kaže ona za „Politiku”, objašnjavajući da je reagovanje javnog mnjenja u principu povezano s konkretnom situacijom.

Da je situacija u vezi s Ukrajinom uticala na ovakav rezultat istraživanja javnog mnjenja misli i dr Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije, navodeći to kao jedan od razloga za hlađenje Srba prema Evropskoj uniji, uz predugo trajanje pregovora o pristupanju i situaciju u vezi s Kosovom i Metohijom. Politički analitičar Dragomir Anđelković pak misli da je nešto drugo u pitanju. „Radi se o tome što Zapad u ovoj situaciji pokušava da natera Srbiju da uradi neke stvari na koje ranije nije uspeo da nas privoli. Da EU ima drugačiji odnos prema nama, mi ipak, koliko god imali simpatije prema Rusiji, ne bismo te stvari mešali, ne bismo imali prema EU tako negativan odnos. Naprosto, ovde se ljudi osećaju kao da nas neko vara – da od nas traži da se prilagodimo njihovim interesima, a sa druge strane, ’nagrađuje’ nas tako što nam otima ono što je nama bitno”, ističe Anđelković.

Zečević ukazuje da su Srbi poslednjih godina razočarani Evropskom unijom iz više razloga. Najpre, pregovori o ulasku u EU predugo traju i nema naznaka kada bi mogli da se završe. Kod našeg stanovništva je tako stvoren utisak da oni u stvari neće da nas prime u EU i da su ti pregovori gotovo uzaludni. „Drugi razlog je pitanje Kosova. To se percipira kao jedna trgovina gde mi treba da priznamo nezavisnost Kosova za ulazak u EU, a to srpski narod shvata kao nacionalnu uvredu”, kaže za „Politiku” i dodaje da je treći razlog aktuelni konflikt u Ukrajini. Prema njegovim rečima, pošto su Srbi uvek bili relativno solidarni i bliski s Rusijom, kada vide da EU praktično ulazi u neku vrstu rata s tom zemljom, posredno preko Ukrajine, verovatno mnogi misle da bi svrstavanje na stranu EU i ulazak u EU bio praktično otvaranje nekakvog konflikta s Rusijom. A to mnogi u Srbiji ne žele.

Anđelković smatra da sada od nas traže da se „definitivno završi proces koji nazivaju normalizacija odnosa s Kosovom, znači priznanje Kosova”, kao i podršku reformama u BiH, što znači centralizaciju te zemlje. „Koriste ukrajinsku krizu da izvrše dodatni pritisak na nas da obavimo poslove koji su njima bitni. I to sigurno revoltira Srbe, jer većina građana smatra logičnim da nam, ako EU od nas zahteva da se prilagođavamo njihovoj politici u odnosu na Rusiju, ponude neke velike ustupke. Naravno, pitanje je da li bi Srbi prihvatili da se prilagode toj politici, ali očekuju da se nešto nudi s druge strane. A ispada da nam traže da se distanciramo i od Rusije i od svih svojih interesa. I to revoltira građane. Rezultat toga je nagli pad popularnosti EU”, ukazuje Anđelković za naš list.

Objašnjavajući otkud ovakav nagli pad raspoloženja prema EU, Jelica Minić kaže da je Srbija reagovala na dešavanja u Ukrajini u skladu sa svojim traumama iz devedesetih i nečistom savešću. „Delom su traume zbog bombardovanja NATO-a, a delom nečista savest zbog onoga što je Srbija radila po regionu, projektovani na situaciju Ukrajina–Rusija, na jedan vrlo neprimeren način, dakle opravdavanje rata u Ukrajini koji se ne može opravdati. U tom kontekstu pritisci koji dolaze da Srbija uvede sankcije Rusiji mogu izazvati reakcije javnog mnjenja. Ali najnoviji potezi Rusije mogu opet brzo preokrenuti javno mnjenje”, ističe ona.

Predsednica EPuS ovde ima u vidu da se ruski predsednik Putin u razgovoru s generalnim sekretarom UN Guteresom pozvao na presedan Kosova (da ovo što se dešava u Ukrajini nije ništa mimo međunarodnih uzusa), ali i na postojanje velike mogućnosti da Srbija ostane bez ruskog gasa zbog obustave Bugarskoj priliva ovog energenta. „Srbija može ostati i bez gasa i bez ruske podrške za Kosovo, što situaciju u Srbiji vrlo brzo može radikalno preokrenuti”, ukazuje Jelica Minić, koja očekuje da će Srbija najzad zauzeti neki stav koji odgovara realnom odnosu snaga jer „nije u prilici da vodi neke svoje krstaške ratove”.

Javno mnjenje može da se preokrene, ali za to bi bilo potrebno pre svega da građani vide da smo mi pred ulaskom u EU, dakle da se sprema referendum o ulasku, kaže Slobodan Zečević. Tada bi neki mogli to da prihvate kao ozbiljnu i opipljivu realnost sa svim svojim prednostima (ekonomskim, civilizacijskim) koje to donosi – lakše kretanje, lakše zapošljavanje unutar EU, veći standard stanovništva. „Ali, mnogo zavisi od toga kakva je ta perspektiva, da li je relativno bliska, u smislu dve ili tri ili četiri godine, ili je to opet odlaganje za preko deset godina. U tom slučaju ljudi opet ne vide perspektivu svega toga, zbog neizvesnosti šta će biti za deset godina”, ističe Zečević.

Javno mnjenje ume da se menja relativno brzo, kaže Anđelković, ali kada je reč o ovom pitanju, građani su definitivno već dugo godina suočeni „samo s nekakvim zahtevima i pritiscima”. Morao bi Zapad, smatra on, da učini neke veće ustupke Srbima po pitanju Republike Srpske i Kosova, da konačno uvaži naše interese, i onda bi se to sigurno brzo odrazilo na pozitivniji odnos prema evropskim integracijama.

Anđelković, inače, nema dilemu da li je ovo Ipsosovo istraživanje tačno i smatra da je poverenje građana u EU već neko vreme osetnije poljuljano, ali je „drugo pitanje da li je ranije bilo političkog interesa da se takva istraživanja plasiraju javnosti”. Sada, kako kaže, očito postoji jer to je i upozorenje EU, ali i SAD i generalno Zapadu, da je njihova politika ovde kontraproduktivna. Na pitanje može li ovakav rezultat istraživanja da utiče na zvaničnu politiku Vlade Srbije, odgovara: „Utiče utoliko što je dodatni signal vlastima da ne treba da menjaju geopolitički kurs, da narod od njih očekuje geopolitičko balansiranje i nepopuštanje u pogledu vitalnih srpskih interesa.”

A Zečević kaže da ovakvo raspoloženje građana Srbije treba da utiče i na Vladu Srbije i na EU – da razmisle zašto smo u ovakvoj situaciji. „Naša vlada to treba da predoči Evropskoj uniji i da kaže – čekajte, vidite dokle smo došli. Onda moramo zajedno da razmišljamo o tome kako izaći iz ove krize. Ne može niko da uđe u EU ako to narod ne želi. Norveški narod je dva puta glasao na referendumu da ne uđe u EU. Građani Ujedinjenog Kraljevstva su glasali da izađu. EU je jedna demokratska tvorevina – ako nema podrške naroda za tu ideju, onda nema ništa od toga. Prema tome, moramo mi malo da se pogledamo u oči s našim partnerima iz EU i da vidimo gde je izlaz iz svega toga”, zaključuje Slobodan Zečević.