Čudo u Šangaju

Januara pretprošle godine sve oči behu uprte u Kinu zbog pojave nove bolesti. Bilo je tu sažaljenja prema žrtvama infekcije virusom kasnije nazvanim KoV-SARS-2, ali još mnogo više brige za bezbednost sopstvene sredine. Vrlo brzo svako se okrenuo svome jadu. Najgore je bilo u severnoj Italiji, gde su prvi put u modernoj evropskoj mirnodopskoj istoriji vojni kamioni pomagali u prevoženju civilnih leševa.

Vremenom se ukazala potreba da se uporede različite strategije protivepidemijske borbe. Pokazalo se da su najbolje prošle zemlje privržene preporukama Svetske zdravstvene organizacije. One su pristupile strogoj kontroli granica, masovnom testiranju, rigoroznoj izolaciji pozitivnih, savesnom traganju za osobama sa kojima su pozitivni ostvarili blizak kontakt i njihovom slanju u karantine. Uz ta ograničenja, život se odvijao normalno, pa se pokazala lažnom dilema zdravlje ili ekonomija, jer su sve te zemlje, uz sačuvane ljudske živote, ekonomski prosperirale.

Tako je i Kina beležila nekoliko stotina puta (!) manje stope obolevanja i umiranja od kovida 19 nego zemlje jugoistočne Evrope, a BDP joj je rastao po stopi od 3,1 pretprošle i 8,1 odsto prošle godine. U provinciji Hubei (59 miliona stanovnika), gde se nalazi grad Vuhan (11 miliona žitelja), u kojem je sve počelo, do sredine aprila 2020. od nove bolesti umrlo je 4512 osoba, ali je poenta u tome da je i danas, dve godine kasnije, broj umrlih nepromenjen. Bilo je oko 250 novozaraženih i svi su preživeli. Poređenja radi, zemlje sa sličnom, odnosno nešto brojnijom populacijom od Hubeija (Italija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo) imale su do sada četrdesetak puta više umrlih.

Dakle, kineski pristup „nulte tolerancije” pokazao se uspešnim. Sumnjičavci smatraju da rat protiv kovida 19 ne može da se dobije na duge staze. Oni doživljavaju pojavu novog virusa kao veštačko jezero koje će neminovno potopiti celu dolinu iznad brane (čitaj, svi će se pre ili kasnije zaraziti). Tu ima istine, ali od nas zavisi koga će nadolazeća voda da udavi, ko će samo da je se naguta, a ko će u čamcu sačuvati i sebe i odeću.

Belodan primer su trenutna dešavanja u Šangaju (25 miliona stanovnika). Tamo je u prvom talasu pandemije, do prve dekade aprila 2020. umrlo sedam osoba. Prethodnih nedelja Šangaj je zahvatio drugi talas kovida 19. Dnevno je otkrivano po nekoliko hiljada (ovih dana po nekoliko stotina) obolelih, dok se dešavalo da broj besimptomnih novozaraženih građana pređe i 26.000. Međutim, broj umrlih je već dve godine isti – sedam.

Da se nije pribegavalo radikalnim merama, zaraženih bi bilo mnogo više, pa bi rastao i broj umrlih. Zato lokalne vlasti insistiraju na politici „nulte tolerancije”. Grad je podeljen na 7624 rejona, svrstanih u različite kategorije rizika. U rejonima zahvaćenim bolešću izlazak iz zgrade je onemogućen, a neophodne potrepštine se naručuju elektronskim putem ili po jedan član domaćinstva može svakog drugog dana da skokne do najbliže prodavnice. Slobodno kretanje u okviru rejona dozvoljeno je, uz poštovanje mera, ako tokom dve sedmice nije bilo pozitivnih nalaza. Negodovanje građanstva izazvala je odluka da se deca sa pozitivnim testom odvajaju od roditelja i šalju u centralni karantin. Zvuči malo surovo, ali zahvaljujući tome 95 odsto zaraženih građana su u vreme pozitivnog testiranja već bili izolovani.

Đavolji advokat će cinično da dobaci kako je jedino odloženo zaražavanje. Politika razvlačenja epidemijske krive, kako ne bi došlo do eksplozije obolevanja i umiranja po čekaonicama, bila je ideja vodilja u celom svetu. Uz to, primena mera imala je za cilj i čuvanje populacije od zaražavanja dok ne stigne vakcina. Kinezi su u praksi pokazali prednosti te strategije. S jedne strane, sačekali su da se virus prilagodi novom domaćinu, te da postane pitomiji, a s druge strane, uspeli su da zaštite svoju populaciju vakcinacijom: od 1,45 milijardi Kineza, 88,1 odsto ih je zaštićeno na taj način.

Kinezi čine skoro 20 odsto svetske populacije, a u strukturi umiranja od kovida 19 u svetu učestvuju sa 100 puta manjim procentom – 0,2 odsto. Oprezan stručnjak će izraziti rezervu prema statistici umiranja od ove nove bolesti, ali je zato tu, kao pouzdaniji pokazatelj, višak smrtnosti, tj. ukupan broj umrlih iznad očekivanja u odnosu na predepidemijski period. Tako računato, Kina je izgubila 20, a Bugarska, kao rekorder, 1020 ljudi na svakih 100.000 stanovnika, što znači 51 put više.

U toku pisanja ovog teksta stiže vest da se javilo 20 slučajeva zaraze u trećem po veličini kineskom gradu, Gvangdžou. Zatvorene su škole do 17. aprila, grad može da se napusti samo sa negativnim testom, itd. I, dokle tako? Pa, bar u Kini, još dugo, jer iza koncepcije protivepidemijske borbe stoje Centralni komitet vladajuće partije i predsednik Si.

Iskustvo pokazuje da isti ili čak bolji rezultat može da se postigne sa sličnim, ali ipak manje rigidnim merama. Primer su zemlje sa manjkom (!) smrtnosti tokom tekuće pandemije, poput Novog Zelanda, Australije, Tajvana itd. Testiranje i izolacija su učinili da bude malo prenosa zaraze, a maske i fizičko rastojanje da skoro nestanu grip i slične infekcije, pa je neopterećeni zdravstveni sistem mogao da se posveti ostalim poremećajima zdravlja. Tako će biti sve dok, primenom kvalitetnih vakcina i spontanim prokužavanjem, bolest ne dobije karakter dečje zaraze, recimo kao što je slučaj sa zauškama. U optimističnoj varijanti to bi, bar u razvijenim zemljama, moglo da se desi već ove jeseni na južnoj, a narednog proleća na severnoj hemisferi.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji