Чудо у Шангају

Јануара претпрошле године све очи беху упрте у Кину због појаве нове болести. Било је ту сажаљења према жртвама инфекције вирусом касније названим КоВ-САРС-2, али још много више бриге за безбедност сопствене средине. Врло брзо свако се окренуо своме јаду. Најгоре је било у северној Италији, где су први пут у модерној европској мирнодопској историји војни камиони помагали у превожењу цивилних лешева.

Временом се указала потреба да се упореде различите стратегије противепидемијске борбе. Показало се да су најбоље прошле земље привржене препорукама Светске здравствене организације. Оне су приступиле строгој контроли граница, масовном тестирању, ригорозној изолацији позитивних, савесном трагању за особама са којима су позитивни остварили близак контакт и њиховом слању у карантине. Уз та ограничења, живот се одвијао нормално, па се показала лажном дилема здравље или економија, јер су све те земље, уз сачуване људске животе, економски просперирале.

Тако је и Кина бележила неколико стотина пута (!) мање стопе оболевања и умирања од ковида 19 него земље југоисточне Европе, а БДП јој је растао по стопи од 3,1 претпрошле и 8,1 одсто прошле године. У провинцији Хубеи (59 милиона становника), где се налази град Вухан (11 милиона житеља), у којем је све почело, до средине априла 2020. од нове болести умрло је 4512 особа, али је поента у томе да је и данас, две године касније, број умрлих непромењен. Било је око 250 новозаражених и сви су преживели. Поређења ради, земље са сличном, односно нешто бројнијом популацијом од Хубеија (Италија, Француска, Уједињено Краљевство) имале су до сада четрдесетак пута више умрлих.

Дакле, кинески приступ „нулте толеранције” показао се успешним. Сумњичавци сматрају да рат против ковида 19 не може да се добије на дуге стазе. Они доживљавају појаву новог вируса као вештачко језеро које ће неминовно потопити целу долину изнад бране (читај, сви ће се пре или касније заразити). Ту има истине, али од нас зависи кога ће надолазећа вода да удави, ко ће само да је се нагута, а ко ће у чамцу сачувати и себе и одећу.

Белодан пример су тренутна дешавања у Шангају (25 милиона становника). Тамо је у првом таласу пандемије, до прве декаде априла 2020. умрло седам особа. Претходних недеља Шангај је захватио други талас ковида 19. Дневно је откривано по неколико хиљада (ових дана по неколико стотина) оболелих, док се дешавало да број бесимптомних новозаражених грађана пређе и 26.000. Међутим, број умрлих је већ две године исти – седам.

Да се није прибегавало радикалним мерама, заражених би било много више, па би растао и број умрлих. Зато локалне власти инсистирају на политици „нулте толеранције”. Град је подељен на 7624 рејона, сврстаних у различите категорије ризика. У рејонима захваћеним болешћу излазак из зграде је онемогућен, а неопходне потрепштине се наручују електронским путем или по један члан домаћинства може сваког другог дана да скокне до најближе продавнице. Слободно кретање у оквиру рејона дозвољено је, уз поштовање мера, ако током две седмице није било позитивних налаза. Негодовање грађанства изазвала је одлука да се деца са позитивним тестом одвајају од родитеља и шаљу у централни карантин. Звучи мало сурово, али захваљујући томе 95 одсто заражених грађана су у време позитивног тестирања већ били изоловани.

Ђавољи адвокат ће цинично да добаци како је једино одложено заражавање. Политика развлачења епидемијске криве, како не би дошло до експлозије оболевања и умирања по чекаоницама, била је идеја водиља у целом свету. Уз то, примена мера имала је за циљ и чување популације од заражавања док не стигне вакцина. Кинези су у пракси показали предности те стратегије. С једне стране, сачекали су да се вирус прилагоди новом домаћину, те да постане питомији, а с друге стране, успели су да заштите своју популацију вакцинацијом: од 1,45 милијарди Кинеза, 88,1 одсто их је заштићено на тај начин.

Кинези чине скоро 20 одсто светске популације, а у структури умирања од ковида 19 у свету учествују са 100 пута мањим процентом – 0,2 одсто. Опрезан стручњак ће изразити резерву према статистици умирања од ове нове болести, али је зато ту, као поузданији показатељ, вишак смртности, тј. укупан број умрлих изнад очекивања у односу на предепидемијски период. Тако рачунато, Кина је изгубила 20, а Бугарска, као рекордер, 1020 људи на сваких 100.000 становника, што значи 51 пут више.

У току писања овог текста стиже вест да се јавило 20 случајева заразе у трећем по величини кинеском граду, Гвангџоу. Затворене су школе до 17. априла, град може да се напусти само са негативним тестом, итд. И, докле тако? Па, бар у Кини, још дуго, јер иза концепције противепидемијске борбе стоје Централни комитет владајуће партије и председник Си.

Искуство показује да исти или чак бољи резултат може да се постигне са сличним, али ипак мање ригидним мерама. Пример су земље са мањком (!) смртности током текуће пандемије, попут Новог Зеланда, Аустралије, Тајвана итд. Тестирање и изолација су учинили да буде мало преноса заразе, а маске и физичко растојање да скоро нестану грип и сличне инфекције, па је неоптерећени здравствени систем могао да се посвети осталим поремећајима здравља. Тако ће бити све док, применом квалитетних вакцина и спонтаним прокужавањем, болест не добије карактер дечје заразе, рецимо као што је случај са заушкама. У оптимистичној варијанти то би, бар у развијеним земљама, могло да се деси већ ове јесени на јужној, а наредног пролећа на северној хемисфери.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији