Četvrtak, 01.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: GABOR MIHALjI, reditelj i koreograf

Dopustimo da i naše misli dobiju slobodna krila

To se odnosi i na partnerske odnose – jedan muškarac ne može zatvoriti ženu u neku vrstu kaveza, kao što nijedna žena ne bi trebalo da vlada muškarcem
(Фото: Nora Bege)

Beograd je veoma lep grad, ali ne mogu da kažem da sam upoznao svaki njegov kutak. Bio sam, na primer, u Skadarliji, fantastičan je i Kalemegdan, pogled na ušće dveju reka. Veoma volim ovaj grad, ali situacija je takva da se većina mog života odvija između hotela i plesne sale. Nadam se da ću imati vremena da uživam u proleću i prošetam nekim lepim beogradskim parkom, kaže za „Politiku” Gabor Mihalji mađarski reditelj i koreograf (direktor Mađarskog nacionalnog ansambla „Mane”), koji u produkciji ansambla „Kolo” radi predstavu „Sokolova pesma”, inspirisanu našim tradicionalnim motivima. Premijera je 10. maja u Ateljeu 212. U okviru zvaničnog programa „Bajke budućnosti” evropske prestonice kulture Novi Sad 2022, „Sokolovu pesmu” publika srpske Atine moći će da vidi 13,14. i 15. maja u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház. Mađarska publika „Sokolovu pesmu” premijerno će videti 26. maja u novoj zgradi Plesnog teatra u Budimpešti.

U oblasti scenske narodne igre ovo nije praksa. Čak bi se moglo primetiti da je ova vaša saradnja jedinstvena i posebna. Kako je došlo do ovog mađarsko-srpskog spoja?

Da, zaista je reč o jednom posebnom događaju. Iako imam četrdesetogodišnje iskustvo, do sada zaista nisam čuo da je mađarski koreograf narodnih igara radio u Beogradu, Ljubljani, Bukureštu ili Zagrebu. Verovatno postoje dva razloga za ovu saradnju, svakako jedan od njih je da je na čelo „Kola” došao novi direktor, Vladimir Dekić, koji je poželeo da se odvoji od dosadašnje poetike ansambla i to što se kod njega javila želja za novom i svežijom perspektivom. Tako je pronašao mene u Mađarskoj. Njegov saradnik je pogledao neke od nastupa Mađarskog nacionalnog folklornog ansambla i kada smo došli ovde, u okviru turneje u Bosni i Hercegovini i Srbiji, posle jedne predstave mi je prišao i upitao me da li bih prihvatio da radim sa ansamblom „Kolo”. Malo sam razmislio, a zatim sam sa zadovoljstvom to prihvatio.

Vaš rad smo do sada više puta imali priliku da vidimo u Beogradu i Užicu. „Sokolova pesma” je scenski spektakl koji će spojiti moderno i tradicionalno, savremeno pozorište i narodnu umetnost. Šta je u njenom fokusu?

Postoji mađarski pesnik, zove se Nađ Laslo, on je od šezdesetih godina prevodio na mađarski jezik narodno pesništvo južnih Slovena, uživao sam dok sam čitao kako njegove pesme, tako i pesme sa južnoslovenskih prostora. Među njima su takođe bile i bugarske i bosanske pesme, sve te narodne pesme su predivne. Tokom tog čitalačkog iskustva više puta sam se susreo sa motivom sokola i da se peva o sokolu i to je pokrenulo moju fantaziju. Soko je posebna mistična ptica i u Mađarskoj postoji mitološka turul ptica koja je isto tako grabljivica i ona je sveta životinja. Dakle, nakon što sam pronašao tu magičnu svetu životinju vrlo brzo se unutar mene formiralo meko dramaturško tkivo ove predstave. Postoji zajednica koja možda čeka neko spasenje i za nju pristiže soko kao spiritualna, duhovna pomoć. Taj sok je devojka, odnosno može da se preobrati u devojku koja se zaljubi u zemaljskog momka, iliti samo momka i prolazeći kroz različite faze oni stižu do srećnog ispunjenja. Potrebno je da prežive i muke rata, takođe devojka će usled ljubavi prema momku promeniti i svoju veru, biće krštena.

 Zašto ste za moto „Sokolove pesme” izabrali: „Ko voli pticu, neka bude nebo, a ne kavez!” Koje metafore donosi?

Moto „Ko voli pticu, neka bude nebo, a ne kavez!” govori o slobodi. O fizičkoj, ali i o duhovnoj slobodi, o slobodi umetnosti. Ne dozvolimo da sebe zatvorimo u stare, oprobane forme, u kaveze, nego dopustimo da i naše misli dobiju slobodna krila. To se odnosi i na partnerske odnose, dakle jedan muškarac ne može vladati ženom, zatvoriti je u neku vrstu kaveza, kao što nijedna žena ne bi trebalo da vlada muškarcem. Naravno u okviru zdravih granica, slobodu ne smemo pustiti.

Mađarsko-srpska publika svakako želi u slučaju predstave „Sokolova pesma” da vidi nešto novo. Kojom pozorišnom formom ispisujete novu predstavu?

Mislim da ću sa „Kolom” moći da ostvarim svoju nameru da sve mogućnosti i sredstva koje nudi pozorište i upotrebim. Bilo da je reč o dramaturgiji, spektaklu, kostimima, nošnji ili drugim vizuelnim sredstvima, projekciji. To se odnosi i na muziku koja je istovremeno i tradicionalna i moderna, kao i na pokret. Dok se inspirišemo iz tradicije pokušavamo da sami kreiramo novi svet za nas. Mislim da za srpsku publiku to može biti i iznenađujuće jer se otvara novi svet koji nisu videli, ali isto tako mislim da ćemo umetničkim sredstvima i zahvaljujući umetnicima iz „Kola” i njihovim izuzetno sugestivnim prisustvom na sceni postići da za sve do kraja predstave to bude praznik radosti.

Kakva su vam iskustva sa članovima srpskog ansambla „Kolo”? Koliko ste poznavali njihov umetnički izraz?

Nisam bio upoznat sa svim detaljima njihovog rada, prvenstveno sam se manje-više putem interneta informisao o istočnoj Evropi i stanju folklora na ovim područijima. Moj dolazak ovde… moram da kažem da su se na početku vodile ozbiljne borbe, ali to sam i razumeo jer predstavljam potpuno drugačiji način promišljanja, drugačiji stav, za teme, za materijale, za probe. Dakle, bili smo u dubinama pakla, ali smo se zajedničkim snagama izvukli iz tih dubina. Mnogo volim ovaj ansambl, oni su osećajna zajednica umetnika. Sad mislim da smo svi sigurni da ćemo na putu kojim smo zajedno krenuli, stići do lepog cilja.

U kakvim okolnostima ste u proteklom periodu radili u Mađarskoj?

I u Mađarskoj je bila zaista strašna situacija sa kovidom, moj ansambl nije mogao mesecima da radi, spremali smo se za premijeru koja je bila odložena čak tri puta. Bilo je teško, propatio sam zbog toga. S druge strane moja supruga se tome veoma radovala, uspela je najzad da me nagovori da sredim garažu, dva puta sam krečio špajz, sve zaostale kućne poslove sam uradio. Ipak, željno sam iščekivao da bude kraj pandemije i sada se samo nadam da se neće više nikada ponoviti i da će polako postati samo ružno sećanje iz prošlosti.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.