Bukvar dinastije Karađorđevića

Virtuelni svet, virtuelna dinastija, virtuelne dvorske spletke. U zemlji koja nije kraljevina došlo je do potresa na dvoru. Ili je možda reč o puču u dinastiji Karađorđevića, pošto se Petar Treći Karađorđević, najstariji sin princa Aleksandra Drugog i unuk kralja Petra Drugog, iznenada odrekao krune u korist svog mlađeg brata Filipa.

Međutim, kako nema ni krune ni trona u republici u kojoj su Karađorđevići pompezni podstanari na Dedinju – Beli dvor i okolina – mediji su se uzburkali, pa čak i stranci analiziraju srpsku igru prestola. Da li je reč o komediji zabune ili novoj sapunici među posvađanim plemstvom? „Dinastija”, a srpska!

Abdikacija četrdesetdvogodišnjeg Petra Trećeg obavljena je u Sevilji, u palati njegove majke, brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Braganse, prve supruge Aleksandra Drugog. Petar je umetnička duša, školovan u Kraljevskoj školi u Kenterberiju u Engleskoj i diplomac Kambervel koledža umetnosti u Londonu. Proveo je godinu dana i na Roud Ajlendu, u školi za dizajn, vrhunskom koledžu na Istočnoj obali Amerike, a potom je uglavnom boravio u Barseloni i Sevilji.

Nema šta, kul tip. Voli da surfuje, crta i slika, ume da se opusti na žurkama, a Beograd mu je bio uglavnom retka, usputna stanica, te će biti da je odlučio da se mane zaludnog posla i titule princa naslednika nepostojeće Jugoslavije i još uvek postojeće Srbije. Tako se nastavlja zla kob porodice Karađorđević, nekadašnje moćne dinastije na klupi za rezerve.

Oni koji se još kunu u kralja i otadžbinu i uzvikuju „bez kralja ne valja” tek sada su zbunjeni. Aleksandar Drugi se žestoko naljutio zbog poteza svog naslednika i novog naslednika magičnog prestola koji lebdi u uspomenama arhaičnih podanika. U igri je sada četrdesetogodišnji Filip, srećno oženjen Danicom, ćerkom čuvenog slikara Cileta Marinkovića, koji pikira na tron. Momak je prilično ambiciozan, aktivirao se na društvenim mrežama, podržavao je ekološke proteste, protivi se iskopavanju litijuma, bio je za litije u Crnoj Gori. Sve je češći gost na televizijama, zajedno sa suprugom, kako zbog odavanja utiska o mladom i srećnom paru tako i zbog potrebe da Danica prevodi svom suprugu na srpski.

Kako je i Filip pozavršavao prestižne škole u Engleskoj i Americi, a potom skitao po svetu zajedno sa svojim bratom blizancem Aleksandrom, monarhisti u Srba koji su osnovali i stranku Pokret kraljevine Srbije, koja se po običajnom pravu podelila, te je jedna frakcija otišla kod Miloša Jovanovića u koaliciju NADA, a druga kod Boška Obradovića u Dveri, sada imaju dodatni problem. A možda i novu nadu.

Ako se činilo da Aleksandar Drugi, raspadom komunizma i dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, ima ozbiljne šanse da stavi krunu na glavu, a da mu i glava i kruna ostanu čitave, njegov susret sa oduševljenim Srbima bio je krajnje neuspešan. Naime, već legendarni NjKV nije znao da govori srpski, pa su Srbende kraljevskog reda, masa okupljenih koja ga je čekala decenijama, bili poprilično razočarani. Uvek sam se pitao šta su radile njegove dadilje i mala svita dvorjana u egzilu sa sinom poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog.

Ne samo da ga nisu naučili da progovori na maternjem jeziku dok je još bio u dečjim kolicima u Londonu, niti su imali tu ambiciju kada je prohodao, pa mi deluje da su to činili s namerom da Aleksandar nikada ne progovori jezikom svojih predaka.

(Dragan Stojanović)

Da je kojim slučajem bilo drugačije, da je odmalena progovorio srpski – šumadijski stil – imao bi mnogo više šansi da se uklopi u političke igre na početku devedesetih godina. I sam snosi veliku krivicu za to jer s tolikom količinom kraljevske krvi u sebi i genima Crnog Đorđa mogao je da angažuje dobrog učitelja i počne da srbuje već kao pitomac Vojne akademije Kalver u Indijani, Gordonstounu u Škotskoj i Milfildu u Engleskoj i, konačno, na Kraljevskoj vojnoj akademiji Ujedinjenog Kraljevstva.

Kako je dogurao od čina kapetana, služeći u armiji Velike Britanije i učestvujući u misijama na Bliskom istoku, Italiji i Zapadnoj Nemačkoj, a 1972. godine postao je i šampion britanske vojske u skijanju, to dokazuje da je jedna strana njegove ličnosti isijavala sposobnost, veštinu i harizmu. Ipak, kada bi pokušao da progovori na srpskom, to bi ga pretvaralo u groteskni lik potencijalnog kralja izgubljenog u vremenu i prostoru.

Ako se poslužimo logikom, ne isključujem mogućnost da ga je britanska obaveštajna služba, tada veoma bliska s Titovom ekipom, vešto odvraćala od približavanja bukvaru. Sklon sam i drugoj teoriji – svestan da je prognan od svojih, mladi Aleksandar Drugi imao je podsvesni otpor da nauči da smisleno kombinuje 30 slova u rečenice, pa makar bile i proste, kao neželjeno dete i neželjeni prestolonaslednik svoje zemlje.

Stigavši u Beograd posle 5. oktobra sa svojom drugom suprugom, Grkinjom Katarinom, i trojicom sinova iz prvog braka sa brazilskom princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Braganse, uselio se u kompleks Belog dvora. Bila je to kontroverzna odluka Vlade Srbije.

Pravio sam nekoliko intervjua s njim. Dok je govorio na engleskom, pred sobom sam video šarmantnog i duhovitog čoveka, u kom se prepoznavala kraljevska krv. Ali Srbija nije želela kralja koji koristi „gugl translejt”. Kada bi pokušao da progovori na srpskom, postajao je ono što su svi želeli, osim članova Krunskog saveta i ponešto preostalih monarhista – čovek koji se bori protiv onoga što se podrazumeva, boksujući protiv maternjeg jezika. Da je imao bolje savetnike, od njih bi čuo da je njegova šansa u tome da se što više šali na svoj račun zbog svoje muke s Vukom Karadžićem i mnogo ranije angažuje Mićka Ljubičića, koji bi ga dublirao u retoričkim seansama. A tek mu je 77 godina. Šteta, simpatičan čovek koji je sa suprugom Katarinom učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama.

Ni Filip se ne snalazi mnogo bolje sa bukvarom i već ga vidim kao marionetu, poput oca, ubačenog u veliku igru kako bi se ideja o Srbiji kao monarhiji nastavila i eventualno aktivirala, ako zatreba da se dodatno pomuti srpska močvara. Ali ta ideja će biti ograničena azbukom, padežima i gramatikom, a ne geopolitikom. Prokletstvo modernih Karađorđevića je u tome što su pogrešno preveli staru izreku. Progovorili su engleski, da ih ceo svet razume, ne shvatajući da ih tako neće razumeti samo Srbi! Trebalo je da učine obrnuto – možda ne bi stavili krune na glavu, ali bi Srbi imali mnogo više razumevanja za njih.