Intimni razgovor koji traje ceo život

Komad „Pluća” Dankana Mekmilana, reditelj Ivan Vuković je prevodio baš pred početak i tokom epidemije koja nas je sve zatekla. Dakle, u sred neke vrste svetske kataklizme. I od tada čeka svoju postavku koja se eto baš sada događa u koprodukciji Madlenianuma i Marador produkcije, otkriva za „Politiku” glumica Suzana Lukić. Ova Mekmilanova drama iz savremenog života, u prevodu i režiji Ivana Vukovića, biće premijerno izvedena u sredu uveče, 11. maja od 20.00 sati na Maloj sceni zemunskog Madlenianuma. Uloge mladog bračnog para tumače Suzana Lukić i Goran Jevtić. Scenografkinja je Ema Stojković, kostimografkinja Ivana Mladenović, kompozitor Miroslav Radulović.

– Ovo Mekmilanovo delo govori o nestanku i nastanku sveta, dilemama velikim za čoveka i čovečanstvo. O propadanju života i nastanku istog, tako da je ovaj ili bilo koji trenutak u bližoj istoriji više nego pogodan za postavku komada „Pluća”. I mada sve ovo zvuči kao neko megalomansko pristupanje problemima sveta, ipak se ovaj fantastični rukopis prosipa ispred nas u najintimnijoj scenskoj atmosferi. Kroz dve osobe, muškarca i ženu, i kroz njihove segmente iz života. Kao neki intimni razgovor koji traje ceo život – priča Suzana Lukić.

Komad „Pluća” je pravo pozorište, priča koja je autobiografska. Delo je nastalo, kako kaže naša sagovornica, u trenutku kada je pisac očekivao novi život u svojoj porodici.

– To je svakako jedan od naspecifičnijih trenutaka u životu čoveka. Otvaraju se tada razni potisnuti strahovi, nadanja, želje, planovi. Čovek se nađe pred problemima svog mikrokosmosa i čovečanstva i pomisli da je baš na njemu da se svim tim nedoumicama bavi, ili da makar svu brigu sveta preuzme na sebe. Naravno da ti veliki planovi padaju u vodu čim život izleti iz koloseka – veli Suzana Lukić i objašnjava nit koja sudbine Mekmilanovih junaka spaja sa nama:

– To su sudbine svih nas. Svet, planeta, zagađenje, litijum, ljubav, novi život, prenatrpanost planete… Mislim da svaki mlad, iole osvešćen čovek svakodnevno razmišlja o toj sve bližoj kataklizmi koja nas vreba iz neke budućnosti ukoliko ne počnemo da razmišljamo o tome šta radimo planeti… A da ne pominjem ove pojave koje prosto vrište oko nas, kao što je iskopavanje litijuma ili nekontrolisano zagađenje iz raznih fabričkih strojeva.

O stvarnosti mladog bračnog para koja je zagolicala Mekmilanovu maštu i autorsku ekipu zemunske predstave „Pluća" i o glumačkom zadatku kojem je trenutno posvećena, Suzana Lukić kaže:

– Ovo je priča o muškarcu i ženi koji se pre svega vole, ali se često mimoilaze u stremljenjima, prioritetima i željama. Na prvi pogled, oni nisu jedno za drugo, ali suštinski ne opstaju jedno bez drugog. Uz malo dobrih okolnosti oni će to i osvestiti. Posvetiće se svom mikrokosmosu i tako će sasvim sigurno najviše dobra doneti globalnoj situaciji. Oba lika su na momente Goran i ja... i Ivan, i Sanja, Tamara i Marko i bilo koji čovek na planeti. To su lepote i strahote svih nas.

Suzana Lukić se sa ovom predstavom posle gotovo dve pune godine vraća na scenu. Bila je odsutna iz ličnih razloga.

– Neki kosmički raspored je uredio da se baš sa ovim komadom i u ovoj podeli i autorskoj ekipi vratim pozorištu. Do granice patetike je bilo dirljivo to prvo čitanje drame „Pluća”. Goran, Ivan i ja smo puno radili zajedno i gotovo da znamo kako ono drugo diše na sceni, tako da radosti ima na pretek. Sa ovim komadom je zapravo najveći problem odoleti preteranoj glumi i prenatrpanoj režiji – kaže Suzana Lukić uz napomenu da lično sanja i nada se da ćemo u bliskoj budućnosti živeti u nekom zdravijem i uređenijem društvu, da ćemo najzad početi da obraćamo pažnju jedni na druge, da ćemo biti zdravi i slobodni da živimo, dišemo, volimo i radimo. Svemu tome, kaže, stremi.