Интимни разговор који траје цео живот

Комад „Плућа” Данкана Мекмилана, редитељ Иван Вуковић је преводио баш пред почетак и током епидемије која нас је све затекла. Дакле, у сред неке врсте светске катаклизме. И од тада чека своју поставку која се ето баш сада догађа у копродукцији Мадленианума и Марадор продукције, открива за „Политику” глумица Сузана Лукић. Ова Мекмиланова драма из савременог живота, у преводу и режији Ивана Вуковића, биће премијерно изведена у среду увече, 11. маја од 20.00 сати на Малој сцени земунског Мадленианума. Улоге младог брачног пара тумаче Сузана Лукић и Горан Јевтић. Сценографкиња је Ема Стојковић, костимографкиња Ивана Младеновић, композитор Мирослав Радуловић.

– Ово Мекмиланово дело говори о нестанку и настанку света, дилемама великим за човека и човечанство. О пропадању живота и настанку истог, тако да је овај или било који тренутак у ближој историји више него погодан за поставку комада „Плућа”. И мада све ово звучи као неко мегаломанско приступање проблемима света, ипак се овај фантастични рукопис просипа испред нас у најинтимнијој сценској атмосфери. Кроз две особе, мушкарца и жену, и кроз њихове сегменте из живота. Као неки интимни разговор који траје цео живот – прича Сузана Лукић.

Комад „Плућа” је право позориште, прича која је аутобиографска. Дело је настало, како каже наша саговорница, у тренутку када је писац очекивао нови живот у својој породици.

– То је свакако један од наспецифичнијих тренутака у животу човека. Отварају се тада разни потиснути страхови, надања, жеље, планови. Човек се нађе пред проблемима свог микрокосмоса и човечанства и помисли да је баш на њему да се свим тим недоумицама бави, или да макар сву бригу света преузме на себе. Наравно да ти велики планови падају у воду чим живот излети из колосека – вели Сузана Лукић и објашњава нит која судбине Мекмиланових јунака спаја са нама:

– То су судбине свих нас. Свет, планета, загађење, литијум, љубав, нови живот, пренатрпаност планете… Мислим да сваки млад, иоле освешћен човек свакодневно размишља о тој све ближој катаклизми која нас вреба из неке будућности уколико не почнемо да размишљамо о томе шта радимо планети… А да не помињем ове појаве које просто вриште око нас, као што је ископавање литијума или неконтролисано загађење из разних фабричких стројева.

О стварности младог брачног пара која је заголицала Мекмиланову машту и ауторску екипу земунске представе „Плућа" и о глумачком задатку којем је тренутно посвећена, Сузана Лукић каже:

– Ово је прича о мушкарцу и жени који се пре свега воле, али се често мимоилазе у стремљењима, приоритетима и жељама. На први поглед, они нису једно за друго, али суштински не опстају једно без другог. Уз мало добрих околности они ће то и освестити. Посветиће се свом микрокосмосу и тако ће сасвим сигурно највише добра донети глобалној ситуацији. Оба лика су на моменте Горан и ја... и Иван, и Сања, Тамара и Марко и било који човек на планети. То су лепоте и страхоте свих нас.

Сузана Лукић се са овом представом после готово две пуне године враћа на сцену. Била је одсутна из личних разлога.

– Неки космички распоред је уредио да се баш са овим комадом и у овој подели и ауторској екипи вратим позоришту. До границе патетике је било дирљиво то прво читање драме „Плућа”. Горан, Иван и ја смо пуно радили заједно и готово да знамо како оно друго дише на сцени, тако да радости има на претек. Са овим комадом је заправо највећи проблем одолети претераној глуми и пренатрпаној режији – каже Сузана Лукић уз напомену да лично сања и нада се да ћемо у блиској будућности живети у неком здравијем и уређенијем друштву, да ћемо најзад почети да обраћамо пажњу једни на друге, да ћемо бити здрави и слободни да живимо, дишемо, волимо и радимо. Свему томе, каже, стреми.