Učenje na primerima iz inostranstva

Posle dužeg vremena ponovo sam boravio u Istanbulu, omiljenoj turističkoj destinaciji. Prvi susret s gradom je na novootvorenom aerodromu, koji deluje zadivljujuće i po veličini i po funkcionalnosti. Uz primenu svih epidemioloških mera odlazak i dolazak putnika odvija se nesmetano. Aerodrom je oko sat vremena vožnje autobusom udaljen od grada, ali je vreme vožnje uslovljeno gužvama u saobraćaju. Stari aerodrom „Kemal Atarturk” pretvoren je u vojni.

Retko se može zapaziti saobraćajna policija koja reguliše saobraćaj, tu su samo uniformisana lica pešaci, koji poput naše komunalne policije obezbeđuje javni red i mir. Radi regulisanja saobraćaja, pokretnim stubovima se zatvaraju cele ulice kako bi pešaci mogli bezbedno da se kreću pošto je kapacitet trotoara mali, a gužve velike.

Javni prevoz – autobusi, tramvaji i metro – dobro je organizovan. Istanbul je grad s više od 20 miliona žitelja i prostire se na površini 150 puta 30 kilometara. Stanovnici koriste javni prevoz jer se njime svuda stiže brže nego sopstvenim automobilom. Za vožnju gradskim prevozom postoji jedinstvena karta koja se može kupiti i dopuniti na svim stajalištima autobusa, tramvaja i metroa, a validira se pre ulaska na stajalište. Na stanicama postoje automati i prislanjanjem karte na njih otvara se ulaz na stajalište. Karta važi za sve pravce i to sve dok ne izađete sa stanice. Konduktera i kontrolora nema. Vozeći se, setio sam se kako to izgleda u javnom prevozu u Beogradu – veliki broj kontrola, svađe s putnicima i opet samo 40 odsto putnika kupuje kartu za prevoz. Pamtim i boravak u Amsterdamu i vožnju tramvajem prilikom obilaska grada. U svakom tramvaju postoji kondukter koji kontroliše overu karata, a kod njih se može i kupiti karta i dobiti informacija na kojoj stanici treba da siđete. Pitam se zašto nadležni u Sekretarijatu za saobraćaj grada Beograda ne pogledaju rešenja u drugim gradovima, iskoriste neka od njih u našem i tako reše višegodišnji problem. Beogradu treba rešenje koje će biti primenjivo u praksi i koje će prevoz učiniti komfornijim i prihvatljivim za većinu građana.

Istanbul je poznat po gužvama i trgovini. Trgovci uvažavaju kupca i nastoje da ga pridobiju i ponudom i cenama. Kupaca ima, jer turisti dolaze u Istanbul i zbog njegove istorije i kulture, ali i radi kupovine zlata, tekstila, obuće i odeće od kože. Prilikom kupovine poklona za prijatelje u jednoj radnji kupio sam dva artikla, platio karticom i izašao. Dvadesetak metara od radnje sustigao me je prodavac i zamolio me da se vratim u prodavnicu, gde me je dočekalo veliko iznenađenje. Prodavac je objasnio da su mi greškom naplatili tri artikla umesto dva, izvinio se i vratio mi razliku novca. Suma nije bila velika, ali je gest prodavca za pohvalu i pokazuje poštovanje kupca. Ne znam koliko je ovakva praksa prisutna kod nas, ja je nisam doživeo. Prilikom boravka u Stokholmu dogodilo se da mi je u prodavnici naplaćeno pakovanje od deset piva umesto dva. Zahvaljujući sačuvanom računu i reklamaciji uspeo sam da povratim novac za artikle koji su mi, greškom ili namerno, naplaćeni. Verujem da se i u Beogradu dešavaju slične stvari, a oni koji su ih doživeli znaju kako su rešili – da li uz pomoć onog ko je pogrešio ili uz insistiranje i reklamacije. O svom iskustvu pišem sa željom da se slične situacije u Srbiji rešavaju na civilizovan i zakonom definisan način. Insistiranjem na tome vaspitno ćemo delovati i na počinioce i na one koji su oštećeni u takvim situacijama. Greške činimo svi, ali ako imamo želju da ih priznamo i otklonimo i sebi ljudima oko sebe učinićemo život podnošljivijim i lepšim.

Dragan Paskaš,
general u penziji, Beograd