Srbija jeste pod pritiskom…

Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko je u pravu kada u intervjuu za „Politiku” kaže da se na Srbiju vrši „neverovatan pritisak”. Još više pogađa suštinu kada kaže  da  „brutalno zavrtanje ruku i pokušaji gušenja zemlje i njene volje, potpuno ignorisanje njenih interesa deluju potpuno divlje”. Greši jedino što govori o odnosu Zapada prema Srbiji, a pogodio bi kada bi sve ovo vezao za Rusiju i njeno ponašanje prema zemlji koja mu je pružila diplomatsko gostoprimstvo.

Ali treba imati razumevanja za iskusnog ruskog diplomatu. Njegova zemlja je u ratu i to kao agresor, ona želi ratom da usisa Ukrajinu u svoj nacionalni i državni okvir, pa ambasador ne može da razume da i Srbija ima svoju volju, i svoje interese. Ne može da razume da je to jasno iskazala željom da uđe u Evropsku uniju. To je volja Srbije, pa nije nikakav pritisak ni zavrtanje ruku kada joj neko iz Evrope kaže da treba da podesi svoju politiku sa evropskom.

Ali zato postoji ogroman ruski pritisak na Srbiju i Bocan-Harčenko ga sprovodi najjače što može. Moskva je godinama govorila da nema ništa protiv ulaska Srbije u EU, ali takva politika je sada prošlost. Ona ni do sada nije bila iskrena, Rusija se uvek nadala i mnogo radila na tome da Srbija ne postane članica unije, iako je govorila drugačije. Ali njenom invazijom na Ukrajinu prestala je čak i ta ketmanska učtivost prema Srbiji. Moskva po prvi put govori Beogradu ono što mu zaista misli.

To što misli Srbiji, nedavno je ruski ambasador u Sarajevu poručio Bosni i Hercegovini. Igor Kalabuhov je rekao građanima BiH da im ne treba članstvo u EU, zato što im ona ne nudi ništa dobro, već samo neoimperijalnu politiku. Pitanje je dana kada će Bocan-Harčenko to isto reći građanima i rukovodstvu Srbije.

Ambasador samo gazi po stazi koju su odavno utabali njegovi šefovi. Teško da postoji veći pritisak na Srbiju, njenu politiku i njene interese, od Putinovog poistovećivanja Kosova sa Krimom i Donbasom, u kontekstu međunarodnog priznanja. Iako to radi već godinama, Srbija tek sada doživljava njegovu politiku kao otrežnjenje i počinje (konačno) da sa nepoverenjem gleda na izlive ljubavi i bratstva koji stižu iz Kremlja.

Zavrtanje ruku je i kada Marija Zaharova, cinično, podseća Srbiju da treba da ostane prijatelj sa Rusijom, jer „Rusija ne okreće leđa svojim prijateljima” kada su u nevolji. Jak pritisak dolazi i od Aleksandra Dugina, ideologa „Ruskog sveta” i kreatora Putinove agresivne i osvajačke mitomanije. „U ruskoj geopolitičkoj agendi slovenskog preporoda doći će red i na Srbiju. Videćete kada formulišemo cilj koji se tiče Balkana. Sada treba da završimo ono što smo započeli”, uz osmeh govori Dugin. U prevodu – progutaćemo Srbiju u našu imaginarnu imperiju, a na primeru Ukrajine zaključite da li će to biti milom ili silom. Ne postoje vaši interesi, ne postoji vaša volja, čak ni pravo da kao narod i zajednica imate neki svoj cilj. Mi o tome brinemo.

Ruski pritisak naročito se tiče „pupčane vrpce” njenog uticaja u Srbiji, a to je vlasništvo i upravljanje NIS-om. Otuda pritisak da se višak vlasništva u rukama „Gaspromnjefta” koji je pod sankcijama, ne proda van porodice nego da ostane u rukama „Gasproma”, koji nije pod sankcijama. Taj kratki bajpas šteti interesima Srbije jer je stavlja u poziciju da odlaže neizbežno, umesto da kaže „ne” nepouzdanom i izolovanom ruskom partneru.

U funkciji pritiska na Srbiju je čak i ruski patrijarh Kiril, koji ubeđuje svoju„sabraću” da je Zapad izazvao i Prvi svetski rat, a kako bi Srbija „prestala da postoji”. Nažalost, neko će mu poverovati, zato što je zaboravio da je njegove pradedove, njihovu pobedničku vojsku i njihovu ponosnu državu od propasti spasio upravo – Zapad. Francuska, Britanija, Amerika i njihovi saveznici, a ne Rusija.

Ruski pritisak na Srbiju je ogroman, a biće još jači i brutalniji. On će se pojačavati onoliko koliko će brzo propadati njeni ratni ciljevi u Ukrajini i koliko zbog toga bude rasla njena izopštenost iz civilizovanog sveta. Nikoga u Srbiji ne sme da iznenadi kada ruski zvaničnici budu počeli da nam se obraćaju direktnim pretnjama, neki od njih su već počeli.

Dobro je što će Srbija zbog tih pritisaka moći mnogo brže i lakše da potvrdi svoje, odavno donete, važne odluke, da ide u Evropu, ne u Rusiju. Što više bude otežavala tu odluku svojim sve jačim pritiscima, Rusija će u stvari učiniti najbolju uslugu Srbiji.

Da li će to biti dovoljno, zavisi od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Njegov ogroman legitimitet, potvrđen na izborima pre mesec dana, daje mu čak i pravo da odlučuje na osnovu svojih emocija prema Rusiji. Građani su mu dali to pravo i takve odluke niko ne bi mogao da ospori. Još da se u kampanji ponašao neodgovorno i povlađivao proruskom sentimentu u narodu, dobio bi 80 odsto glasova.

Ipak, velika podrška je tek jedan element koji čini pravog lidera. On je neophodan, ali može biti i opasan. Margaret Tačer je govorila da je državničko liderstvo „usamljenički posao” i da se „ne može predvoditi iz mase”. Imala je na umu sebe, ali i svog velikog prethodnika Vinstona Čerčila i njegov „najtamniji čas”, kada je nasuprot svim svojim ministrima i velikom delu političke elite odbio da se nagađa i pregovara sa Hitlerom, nego je poveo u borbu. Pobedio je i ostao u istoriji kao velikan, baš zato što je išao uprkos svima, dosledno sledeći svoju ideju o tome šta je najbolje za zemlju koju vodi, kao jedini pritisak kojem se sme popustiti.

Ali, Vučić je, sa druge strane,  dobio i ogromnu podršku zato što građani od njega očekuju da bez mnogo emocija donosi racionalne i pragmatične odluke, koje će njihov život učiniti boljim. Zato je Vučićevo liderstvo danas na velikom testu, na probi je njegova sposobnost da pliva protiv struje, ali u pravom smeru, što dalje od litice i vodopada. Neće biti prvi lider u istoriji koji će ići tim težim putem, ali će jedino tako ostati upamćen kao dobar državnik. Svi ostali razbili su se o stenje, zajedno sa maticom koja ih je nosila.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost