Nova evropska proza

Evropski autori mlađe generacije koji u svojoj prozi kritički posmatraju stvarnost i karaktere, to bi ukratko mogao da bude opis nove izdavačke produkcije „Zaveta”, kuće poznate i po velikom broju naslova dobitnika Evropske nagrade za književnost. Među „Zavetovim” novim izdanjima su zbirke pripovedaka mlade češke književnice Ivane Miškove „Bele životinje su veoma često gluve”, u prevodu Marije Ilić, i rumunskog autora Florina Lazareskua „Lampa s kapicom”, u prevodu Đure Miočinovića, kao i roman „Palikuće” Džen Karson, spisateljice iz Belfasta, dobitnice pomenute Evropske nagrade za književnost.

Ivana Miškova svrstana je među zvezde nove generacije čeških proznih pisaca, diplomirala je na Književnoj akademiji u Pragu, a u literaturi je debitovala radio-dramom. U zbirci priča „Bele životinje su veoma često gluve” razmatra metaforu takozvanog unutrašnjeg albinizma, odnosno nesposobnosti čoveka da jasno čuje i vidi stvari koje u međuljudskim odnosima nisu dobre za njega. Njeni junaci nemaju kontakt sa stvarnošću, žive u izmišljenim svetovima i plaše se emocija i strasti, bez ljubavi prema sebi i drugima. Junakinja jedne pripovetke je Sonja koja gola šeta ispred prozora bez zavese, znajući da je neko posmatra i da to neće izaći na dobro. U drugoj pak porodicu, koja starog porodičnog psa ostavlja da ugine sam u šumi, a onda nabavlja novo mladunče, kao kazna odasvud stiže nepodnošljiv smrad. U naslovnoj priči pojavljuje se trofej belog jelena koji je još kao mladunče oko vrata imao zaglavljenu automobilsku gumu, i tako odrastao sa njom. Slično tome, i likovi ovih pripovedaka žive zaglavljeni u nekim situacijama.

U pričama Florina Lazareskua oživljena su sećanja na rat, na dovijanja malog čoveka koji se snalazio i preživljavao, na božićne običaje („I da mi je Božić bata doneo kamen, ja bih se obradovao”, kaže jedan junak), na dečje igre i svađe, batine od odraslih, ali i na doba kada su deca morala da rade ako su htela da jedu... Mladić koji je odužio svoje u zatvoru, vratio se kući sa čudnim umećem, mogao je da pravi umetnička dela od šibica. Jedan takav zamak, koji je oduševio drugu decu, njegova majka je držala na srcu dok nije izdahnula od sreće.

Svako ko se seća čuvenog hita Prodidžija „Firestarter, I’m Firestarter” uočiće vezu između ove ljutite, buntovne pesme i sardžaja romana Irkinje Džen Karson, u kojem se sudaraju stvarnost, mit i mašta. U Belfastu, u leto 2014. godine, vladaju verske, političke, kulturne i navijačke podele, atmosfera je uzavrela. Glavni junaci „Palikuća” su pripadnici različitih klasa, jedan je „neurotični izdanak visoke srednje klase”, drugi potiče od neobrazovanih nasilnika. Ali ono što im je zajedničko jeste briga za sopstvenu decu, zbog čega se razumeju.

„Ovo je Belfast. Ovo nije Belfast. U ovom gradu bolje je izbegavati imena i mesta, datume i prezimena. U ovom gradu imena su kao kružići na mapi ili reči ispisane mastilom. Suviše se trude da budu shvaćena kao istina. U ovom gradu, istina je s jedne strane krug, a sa druge kvadrat. Može se oslepeti od zurenja u njen oblik. Čak i sad, petnaest godina posle Nevolja, mnogo je bezbednije povući se i reći s ubeđenjem: ’Meni sve to izgleda isto’”, deo je ovog romana.