Нова европска проза

Европски аутори млађе генерације који у својој прози критички посматрају стварност и карактере, то би укратко могао да буде опис нове издавачке продукције „Завета”, куће познате и по великом броју наслова добитника Европске награде за књижевност. Међу „Заветовим” новим издањима су збирке приповедака младе чешке књижевнице Иване Мишкове „Беле животиње су веома често глуве”, у преводу Марије Илић, и румунског аутора Флорина Лазарескуа „Лампа с капицом”, у преводу Ђуре Миочиновића, као и роман „Паликуће” Џен Карсон, списатељице из Белфаста, добитнице поменуте Европске награде за књижевност.

Ивана Мишкова сврстана је међу звезде нове генерације чешких прозних писаца, дипломирала је на Књижевној академији у Прагу, а у литератури је дебитовала радио-драмом. У збирци прича „Беле животиње су веома често глуве” разматра метафору такозваног унутрашњег албинизма, односно неспособности човека да јасно чује и види ствари које у међуљудским односима нису добре за њега. Њени јунаци немају контакт са стварношћу, живе у измишљеним световима и плаше се емоција и страсти, без љубави према себи и другима. Јунакиња једне приповетке је Соња која гола шета испред прозора без завесе, знајући да је неко посматра и да то неће изаћи на добро. У другој пак породицу, која старог породичног пса оставља да угине сам у шуми, а онда набавља ново младунче, као казна одасвуд стиже неподношљив смрад. У насловној причи појављује се трофеј белог јелена који је још као младунче око врата имао заглављену аутомобилску гуму, и тако одрастао са њом. Слично томе, и ликови ових приповедака живе заглављени у неким ситуацијама.

У причама Флорина Лазарескуа оживљена су сећања на рат, на довијања малог човека који се сналазио и преживљавао, на божићне обичаје („И да ми је Божић бата донео камен, ја бих се обрадовао”, каже један јунак), на дечје игре и свађе, батине од одраслих, али и на доба када су деца морала да раде ако су хтела да једу... Младић који је одужио своје у затвору, вратио се кући са чудним умећем, могао је да прави уметничка дела од шибица. Један такав замак, који је одушевио другу децу, његова мајка је држала на срцу док није издахнула од среће.

Свако ко се сећа чувеног хита Продиџија „Firestarter, I’m Firestarter” уочиће везу између ове љутите, бунтовне песме и сарджаја романа Иркиње Џен Карсон, у којем се сударају стварност, мит и машта. У Белфасту, у лето 2014. године, владају верске, политичке, културне и навијачке поделе, атмосфера је узаврела. Главни јунаци „Паликућа” су припадници различитих класа, један је „неуротични изданак високе средње класе”, други потиче од необразованих насилника. Али оно што им је заједничко јесте брига за сопствену децу, због чега се разумеју.

„Ово је Белфаст. Ово није Белфаст. У овом граду боље је избегавати имена и места, датуме и презимена. У овом граду имена су као кружићи на мапи или речи исписане мастилом. Сувише се труде да буду схваћена као истина. У овом граду, истина је с једне стране круг, а са друге квадрат. Може се ослепети од зурења у њен облик. Чак и сад, петнаест година после Невоља, много је безбедније повући се и рећи с убеђењем: ’Мени све то изгледа исто’”, део је овог романа.