Srbi se još iseljavaju iz Hrvatske

– Srbi se još iseljavaju iz Hrvatske. Hrvatski zvanični podaci iz 2007. godine govore da se iz Srbije u Hrvatsku doselilo 1.479 ljudi, a u obrnutom smeru odselilo 3.818 osoba, tako da se generalno o povratku Srba u Hrvatsku ne može ni govoriti. Hrvatska vlada kaže da se vratilo 126.000 Srba, ali to nije realna brojka, već su to ljudi kojima su izdata hrvatska dokumenta. Zaista se vratilo između 40.000 i 50.000 ljudi, onda je tu i 7.500 „šetača”, koji su više u Srbiji nego u Hrvatskoj. Oko 13.000 povratnika je umrlo – rekao je za „Politiku” Savo Štrbac, direktor Dokumentacionog centra „Veritas”.

Danas se navršava 13 godina od vojne operacije „Oluja“ ukojojsuhrvatskeoružanesnageubilevišeod 1.900, a proterale oko 220.000 SrbaspodručjabivšeRepublikeSrpskeKrajine. Službeni podaci Hrvatske iz 1991. godine govore da je u ovoj republici živelo 582.000 Srba i 106.000 Jugoslovena, među kojima je najmanje 60 posto bilo Srba. Deceniju kasnije, 2001. godine, statistika u Hrvatskoj beleži 201.000 Srba i 74 Jugoslovena.

Srbi su pre rata imali stanarska prava na oko 50.000 stanova u Hrvatskoj. Neki od njih bili su na atraktivnim lokacijama u Zadru, Šibeniku, Splitu, Zagrebu. Prevodeći jednu ekonomsku kategoriju u socijalnu, Hrvatska im danas nudi smeštaj u objektima koji nisu ni blizu tim lokacijama, a koji se uz to ne mogu ni otkupiti ni nasleđivati.

– Njih oko 4.000 javilo se u taj program, a zahtevi su se podnosili pre nego što je i bilo ikakvih stanova. Sada Hrvatska kaže da bi toliki broj mogla da zbrine do 2011. godine. Kad ljudi vide da se to ne može otkupiti ni naslediti, i da to može biti u nekom getu, kao na primer u Karlovcu, onda odustaju – naveo je Štrbac i dodao da je 40 odsto onih koji su se prijavili već odustalo. On smatra da bi se, ako im se vrate stanarska prava kao što je to urađeno u BiH, samo po tom osnovu vratilo najmanje 100.000 Srba. OEBS od Hrvatske zahteva da vrati Srbima stanarska prava.

– Neki kažu, neka uđe Hrvatska u EU, pa će posle morati to da ispuni. Ja kažem, kad uđu, niko to pitanje više neće moći pokrenuti. Ako sad ne ispune, neće nikad.

Prema podacima „Veritasa”, u „Oluji” se kao poginule i nestale vode 1.922 osobe, od čega 1.192 civila ili 62 procenta. Nešto više od 60 odsto ukupno stradalih su žene, a više od polovine žrtava bilo je starije od 60 godina. Ako se zna da među stradalim na obe strane civili čine manje od 40 odsto, a da je udeo žena oko 15 odsto, žrtve „Oluje” predstavljaju crni rekord ovog građanskog rata, rekao je Štrbac.

On kaže da dokumentacija „Veritasa” na suđenju generalima Anti Gotovini, Markaču i Čermaku za ratne zločine u operaciji „Oluja” za sada uspešno podupire optužnicu za stradanje civila na području Like i Dalmacije. Glavna teza odbrane hrvatskih generala u optužnici za „Oluju” je da su Srbi sledeći Miloševićevu politiku sami odabrali da odu.

– Našli su neke planove evakuacije iz Titovih vremena za slučajeve elementarnih nepogoda, pa sada tvrde da su Srbi pravili spiskove sa namerom da se kolektivno isele. Suđenje za „Oluju” traje od marta ove godine i do sada je o zločinima hrvatskih formacija svedočilo 37 osoba. Mada je „Veritas” prve podatke o tome dostavio haškim istražiteljima još 1996.godine, eto koliko nam je trebalo da to krene. Da ne govorim da je samo pola „Oluje” obuhvaćeno optužnicom, odnosno zločini na području Like i Dalmacije – kazao je Štrbac.

Od ukupnog broja stradalih u ovoj akciji, pronađeni su posmrtni ostaci 749 osoba, dok se ostali vode kao nestali. Hrvatska danas izbegava ekshumacije sa 550 poznatih lokacija, iako su to grobnice žrtava koje su sahranili hrvatski državni organi posle ove akcije, da bi ih navodno kasnije efikasnije identifikovali.

– U Zadru ih ima 59, ko god hoće može da ode na gradsko groblje i vidi nekakve humke sa drvenim krstovima koje je odavno nagrizlo vreme. Ima ih u Šibeniku, Vrlici, po Lici, Baniji i Kordunu, to su poznate lokacije. Ovo su žrtve iz one najteže kategorije, starci koji nisu mogli da napuste svoju kokošku, kravu, kojima je to bio ceo život, i koji su poslušali poziv Tuđmana da ostanu, a ubijani su mesecima posle „Oluje”. Video sam se skoro sa istražiteljima iz Haga i pitao ih kako mogu da očekuju da suđenje za tu akciju bude fer i pošteno kada nisu ekshumirani ostaci sa poznatih lokacija. Oni kažu, pa znate, mi smo već uputili zahtev hrvatskoj vladi, pa zahtevaćemo ponovo... Sa druge strane, Hag nikad nema dovoljno finansijskih i materijalnih resursa kada treba srpske žrtve ekshumirati. To su neki apsurdi. Najbolji dokaz za optužbu su leševi, a ako leševi još stoje zakopani onda uvek možete tvrditi kako neko to izmišlja – objasnio je Štrbac.

Naš sagovornik se nada da će suđenje za „Oluju” ipak biti pravično, mada tvrdi da u tužilaštvu tribunala postoji negativna selekcija u predmetima u kojima su žrtve Srbi.Štrbac navodi da se ne može oteti utisku da su tokom godina sudije haškog suda postajale sve profesionalnije i trudile se da zaista dele pravdu, dok se politički uticaj osnivača i finansijera tribunala zadržao u tužilaštvu.

– Ti istražioci, sudije i tužioci sa kojima smo bili u kontaktu zaista su hteli da to bude gotovo. Mada, kada se istražuju zločini nad Srbima, uvek su u tužilaštvu Šrilančani, Šveđani, Rusi, Indijci. Nemojte me pogrešno shvatiti, sa nekima od tih ljudi smo se godinama potpuno zbližili, sa nekima i bratimili. Ali u tim timovima nikad nema Amerikanaca ili Britanaca. A razlika postoji, i ona je u sferi uticaja tužioca, a nikako ne u profesionalni kvalitetima. Jer, kad se recimo krajem prošle godine tužilaštvu žurilo da kompletira optužnicu za „Oluju”, da vidite kad neki Amerikanac pozove kako Hrvati ažurno ispunjavaju zahteve tribunala – rekao je Štrbac.

Marko Albunović

---------------------------------------------------------------------

Šest godina zatvora za tri svinje i četiri konja 

Štrbac tvrdi da nema kriterijuma po kome bi neko mogao biti procesuiran, kao i da Hrvati, koristeći činjenicu da ratni zločini ne zastarevaju, pod tu kategoriju podvode sve i svašta.

– Recimo, Bogdan Banić iz sela Lepur kod Benkovca odležao je u Lepoglavi šest godina zbog ubistva tri svinje i četiri konja. Molim vas, njemu je zadarski sud stavio na teret da je ubijanjem svinja u selu hteo da otera Hrvate iz Krajine, želeći da stvori Veliku Srbiju po memorandumu SANU. Moj Bogdan ne zna čitati, polupismen je čobanin koji ima četiri razreda osnovne škole. Slao sam tu presudu svima, smejali su se i govorili da je to nemoguće. Bio je osuđen na osam godina, a Mesić ga je pomilovao i smanjio mu na šest.

----------------------------------------------------------

Suđenje preko oglasne table

Druga velika prepreka za povratak Srba jesu optužnice za ratne zločine. Prema službenim podacima Hrvatske, u državnim tužilaštvima primljeno je preko 4.900 krivičnih prijava za ratne zločine, od kojih je u dalju obradu ušlo 3.666 lica. Većini se sudi u odsustvu, što znači da se ceo postupak vodi preko oglasne table suda. Tamo se okači optužnica i skloni nakon osam dana, a kasnije se isto to uradi i sa presudom, a da „osuđenici” i ne znaju da je protiv njih vođen proces.

– Onda ih njihova policija preko hrvatske kancelarije Interpola pušta na međunarodne poternice, i to rade vrlo mudro, svaki dan puste po neku. Imamo oko 1.200 ljudi na Interpolovim poternicama. Italijani neće Hrvatskoj da izruče kapetana Iliju Brčića jer strahuju da tamo ne bi imao pravično suđenje. Advokati kapetana Dragana uhapšenog u Australiji su tim povodom kontaktirali sa mnom, žele da odluku Italije navedu u žalbi. Zašto bi oni izručivali, kad neće hrvatske prve komšije – kaže Štrbac