Sankcije Rusiji – identifikacija s agresorima

Ovih dana se suočavamo s novom serijom propagandnih i drugih udara iz Hrvatske. Od nas se drsko traži da radi EU perspektive – koja je i sama po sebi krajnje neizvesna – prihvatimo iskrivljeno hrvatsko viđenje naše i njihove prošlosti i sadašnjosti. U tom zloslutnom snu naših suseda, Srbi prihvataju da je ustaški genocid nad našim narodom tokom drugog svetskog rata „jasenovački mit”, dok je hrvatska zločinačka operacija „Oluja” oslobođenje krajeva koje su „okupirali srpski agresori”.

Naš odgovor je jasan: nećemo prihvatiti te i slične hrvatske bezobrazluke, kojima se dželati pretvaraju u žrtve, a one u krvnike. Međutim, da li je baš sve tako? Odgovor umnogome zavisi od našeg odnosa prema sukobu koji se sada odvija na istoku Evrope. Ako podlegnemo EU i američkim pritiscima i uvedemo sankcije Rusiji, te se tako bezrezervno svrstavamo u tabor američkih vazala, trasiramo put i za pristajanje na njihovo viđenje dešavanja na našim prostorima krajem 20. veka. Šta god naši zvaničnici sada govorili, to će se u tom slučaju pre ili kasnije umnogome desiti.

U već sve manje posredan pohod na Rusiju krenuli su isti oni faktori koji su stajali iza serije agresivnih akcija protiv srpskog naroda devedesetih godina. Setimo se samo toga da je hrvatska operacija „Oluja” 1995. započeta udarima američke avijacije na položaje vazduhoplovstva i PVO Vojske Republike Srpske Krajine. Zatim je usledilo masovno NATO bombardovanje Republike Srpske i konačno, 1999. godine, agresija na Srbiju, koja je okončana prikrivenom okupacijom Kosova i Metohije.

Oni koji sada vode rat protiv Rusa upotrebljavajući za to „ukrajinsko topovsko meso”, na sve moguće načine su podržavali narode s kojima smo mi u regionu bili u sukobu. Sada, uprkos svemu tome – i činjenici da i dalje protiv nas sprovode agresiju mirnodopskim sredstvima podržavajući kosovski separatizam i, protivno duhu Dejtona, sarajevski unitarizam – od Beograda traže da se svrsta na njihovu stranu, protiv Rusije koja nam je ključni faktor podrške u odbrani preostalih nacionalnih interesa.

Kad bismo to učinili, svi dobro znamo kakve bi za nas bile posledice. Isekli bismo granu na koju se oslanja naša odbrana državnosti RS i preostalih srpskih pozicija na KiM. Zapad je svestan da mi nismo nikakav činilac u njegovom obračunu s Rusijom, već mu naše okretanje protiv nje treba kako bismo mi ostali bez podrške Moskve i tako omogućili onima koji nas već tri decenije mrcvare, ali ipak ne uspevaju da završe posao koji su isplanirali, da konačno stave na njega tačku. Ukratko, sankcije Rusiji znače kapitulaciju Srbije u vezi s odbranom naših nacionalnih interesa. No, ni tu se tragična priča o sankcijama ne završava. To mnogi previđaju.

Ako bismo se potpuno pokorili i priklonili onima koji već dugo deluju protiv nas, mi bismo se neizostavno – ako ne odmah, onda vrlo brzo – složili i s njihovom nakaradnom verzijom prošlosti, gde smo mi, isto kao i Rusi danas, nabeđeni agresori i zločinci. Uostalom, njihove prevare koje se danas koriste u vezi s Rusijom samo su reprize onoga što je realizovano na našoj koži. Navodni ruski zločini u Buči su ponavljanje propagandne priče iz Račka, a pogibija civila u Kramatorsku, za koju su uprkos dokazima nabeđeni Rusi, repriza je laži o srpskoj odgovornosti za Markale ili Tuzlansku kapiju.

Ko god to do sada nije razumeo, vreme je da shvati: ako se totalno poistovetimo s evroatlantskom politikom, koja se u odnosu na Ruse vodi na isti način kao što je ranije činjeno sa Srbima, mi ćemo se identifikovati s agresorima. I to ne samo protiv Rusa, već, što je za nas mnogo važnije, u odnosu na Srbe. Onda će biti samo pitanje vremena kada će u Srbiji početi da se obeležava dan sećanja na izmišljeni genocid u Srebrenici, odnosno da se kažnjava osporavanje laži u vezi s onim što se u leto 1995. tamo stvarno desilo.

Oko toga nema dileme, pošto je to prvorazredni interes NATO samozvanih gospodara našeg regiona, kao što je to i zaokruživanje nakaradne kosovske nezavisnosti i pranje NATO sila od onoga što su počinile 1999. godine. Što znači da ćemo morati da se klanjamo i „žrtvama” navodnog srpskog terora u Račku. Jedino je pitanje da li ćemo u vezi s „Olujom” možda dobiti neki popust, pa će to za nas „neutralno” biti samo okončanje hrvatske akcije vojne reintegracije zapadnog dela Krajine. Možda nećemo morati da radosno obeležavamo i dan „oslobođenja” Knina, već će nas pustiti da se negde daleko od očiju sveta isplačemo zbog tragedije koju je naš narod doživeo.

Ali ni u tom slučaju nećemo više smeti da Zagrebu i njegovim zaštitnicima prebacujemo da su počinili masovni zločin nad našim narodom. Hrvati nisu toliko bitni u EU i NATO da bismo zbog njih do kraja morali da se odreknemo sebe, već, ako se poklonimo pred agresorima kao što se od nas traži, to ćemo morati da uradimo „samo” 80–90 odsto, ali tamo gde su u centru svega američki interesi – kao što je to slučaju s bosanskom i kosovskom pričom, koje su postale važni delovi globalnog evroatlantskog propagandnog mozaika – neće biti ni najmanjeg popusta.

Ako uvođenjem sankcija Rusiji potpišemo totalnu kapitulaciju, te pokrenemo lanac događaja koji posle toga našu sadašnjost i prošlost treba da saobrazi željama vodećih zapadnih središta moći, do svega opisanog zasigurno ćemo brzo stići. Neka o tome razmisle svi oni koji nisu baš ogrezli u autošovinizam, već naivno misle da bismo se, plaćajući danak u vezi s Rusijom, kako-tako spasli. Naprotiv. Samo bismo iskopali sveobuhvatni grob za sve, baš sve, naše nacionalne interese.

Politički analitičar 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista