Utorak, 16.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ZANEMARENA ISTORIOGRAFIJA

Mučno nicanje Kamenog cveta

Deceniju i po posle rata Jasenovac je bio poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno a kamoli spomenički obeleženo što je izazivalo frustraciju rodbine stradalih i negodovanje dela partizanskih boraca
(Фото Раде Крстинић)

„Pitanje obeležavanja jasenovačkog logora uništenja, negde na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine, postalo je najednom prilično vruće. Padalo je u oči da je Jasenovac verovatno poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno, a kamoli spomenički obeleženo. Štaviše, tragovi su bili skoro sasvim zatrveni... Šikara je uveliko bila preuzela vlast nad prostorima nekadašnjeg logora, pa se polako pretvarala u neku vrstu prašume na podvodnom tlu.”

To je rezime stanja ovog krvničkog logorskog kompleksa petnaestak godina posle Drugog svetskog rata iz pera arhitekte Bogdana Bogdanovića, autora jasenovačkog spomenika. U svojoj memoarskoj knjizi „Ukleti neimar”, objavljenoj 2011. godine, on opisuje zamršene okolnosti nastajanja Kamenog cveta s nizom intrigantnih epizoda.

Tako Bogdanović navodi da su okolni seljaci iz logorskih građevina „hladnokrvno raznosili” što se  moglo razneti – ciglu, drvenu građu, metalne delove, ostatke peći „za pečenje cigle i spaljivanje zatvorenika”. Nezamislivo je da je u to vreme, takvo, sablažnjivo čerupanje mesta megazločina moglo da se odvija bez nezvanične, prećutne dozvole vlasti. U jednom televizijskom formatu s visokim rejtingom saopšteno je da su seljaci „poticani od vlasti” da rasturaju zgrade i odnose opeku (BK TV, „Klopka”, 25. 1. 2006).

Dirigovani zaborav jasenovačkog pakla izazivao je užasavanja i frustracije rodbine stradalih, kao i negodovanje nekadašnjih partizanskih boraca koji su na svoju ruku počeli da prekopavaju teren u stratištu Donja Gradina, s južne strane Save. Ali, nametnuti muk imao je i spoljnopolitičke reference:

– Oklevalo se da se stvarno kaže i faktografski dokaže šta je Jasenovac bio. Infantilni pokušaj da se koncloger pribroji zločinima hitlerovaca (šifra „zločini okupatora i njihovih saradnika” bila je više no omiljena) nije bio preterano vispren, jer Hrvatska nije bila okupirana, pa su slične formulacije nailazile na otpor i proteste ne samo Srba i Jevreja, no i nemačkih antifašista koji su gorko podsećali da nemački narod ima dosta domaćeg putera na glavi, pa mu nije potrebno još malo i tuđe nacionalne sramote, piše Bogdanović.

Pre prijema u Užičkoj, 1961. godine, gde je Bogdanović predsedniku Jugoslavije trebalo da objasni ideju spomenika, gardisti su pokupili nacrte i figurine sa stola u ateljeu, pred asistentima, dok je Bogdanović bio odsutan. Konspirativna, vojnička, hladna atmosfera vladala je tokom umetnikovog izlaganja. Samo rukovanje s Titom Bogdanoviću nije bio prijatan deo tretmana: „Ja sam se rukovao s njim; on sa mnom takoreći nije. Kad mi je vrlo neodređeno pružena bela, meka, hladna ruka, dohvatio sam je s nelagodom kao da mi je neko poturio zaklano, vlažno pile.”

Bogdanović je zatražio i dobio još godinu dana pre konačne prezentacije ideje.

Tito se svojom „zverskom intuicijom” (Bogdanović) lakonski nosio sa pritiscima. On i „familija” (predsednici republika i najvažniji ministri), slušali su 1962. u zgradi SIV-a završni idejno-tehnički ekspoze tada mladog arhitekte „zabrinuti, pomalo i uspaničeni, a možda i solidno zavađeni”. To se uklapalo u „napregnutu, prigušeno histeričnu atmosferu” za vreme višegodišnje pripreme i gradnje spomenika.

Gledajući maketu spomeničkog kompleksa i opipavajući eksere sa širokom glavom koji su označavali drveće, maršal je rekao: „Gle, čavli umjesto šume... kolosalno”. Na stanovito zanovetanje hrvatskog predsednika Josipa Bakarića uzvratio mu je, dovoljno glasno da ga svi čuju: „Pa zašto da ne, moderno je, ali meni se to sviđa”. Ironija je bila u činjenici da se drug Tito, nekoliko meseci ranije, u „čuvenom” govoru u Splitu, gadno okomio na „modernizam” u jugoslovenskoj umetnosti.

Modernističko rešenje, skulpturalna apstrakcija i za ogromnu većinu posmatrača teško uhvatljive simboličke finese bile su za titoističku elitu idealni izlaz iz nedoumica, po oba ključna rezona, unutrašnjopolitičkom i spoljnopropagandnom..

Apstraktna spomenička forma je svojim neprozirnim simboličkim velovima izbegavala jasnu identifikaciju zločinaca i žrtava, ostavljajući neokrnjen kanon „bratstva i jedinstva”. Istovremeno, spoljnopolitički učinak, vođen agitpropovskim instinktom, bio je čist bonus, kao, za zapadnjački ukus, poželjni otklon od socrealističkog, doslovnog figuralnog pristupa.

Ali. i takvo rešenje je bilo u igri. Bogdanović to potvrđuje uz jednu, teško pojmljivu opasku, naročito za rodbinu i potomke žrtava: „Činjenica je da su pored mog predloga postojala još dva projekta vrlo uglednih hrvatskih skulptora, u ono vreme figuralaca ’par ekselans’, koji su drastično podsećali na užase zločina: autori su, u najplemenitijoj nameri, i nehotično podilazili srpskoj nekrofiliji.” (!!!)

Bogdanović je, zbog grobnih spomeničkih kreacija u Sremskoj Mitrovici (tumuli) i Prilepu (kenotafi)  već bio uočen u italijanskoj stručnoj kritici kojoj su bili zanimljivi njegovi „horski spomenici”, a novinski naslovi („Titova lekcija Hruščovu“) upućivali su na ishodišta komplimenata. Dalje, teško da je slučajno u maestrov atelje, dok su trajali njegovi opiti, banuo „oduševljeni” Žan-Pol Sartr, iako su ga doveli „jedan pesnik i jedan nacvrckani kritičar”, prijatelji arhitekte.

 

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Пошто се види да је Богдан Богдановић био ''претплаћен'' на израду споменичких комплекса палима у НОБ и ослободилачким ратовима, као и значајним личностима из тог доба, све ми се чини да је оно што је Богдановић написао о Титу и о догађањима из тог времена својеврсно ''прање'' биографије, пошто су се времена променила. Није било више ''ин'' писати хвалоспеве о Титу, већ је било ''ин'' писати што црње о самом Титу и његовој владавини.
Dragomir Olujić Oluja
Zašto Vi, Zemunac, stalno pričate napamet, što se pre komentara makar elementarno ne informišete? Prvo, sve je ovo bilo poznato od početka izgradnje i Spomen parka Jasenovac i samog spomenika „Kameni cvet“ i, drugo, Bogdan Bogdanović nikada nije pisao po „in“-principu – sve ovo objavljeno 2011. izgovarao je i pisao godinama ranije...
češnjak
Lakše i bolje bi bilo prenijeti Bogdanovićev tekst.
Bob Petrovich
Taj spomenik je džinovsko betonsko slovo "U". Ruganje žrtvama. Iz ovog prikaza se vidi kako je odobren.
Dragomir Olujić Oluja
Uz jednu ispravku – Bakarić je Vladimir a ne Josip, pitanje: Šta je pesnik hteo da kaže?
Jorge
Svi otežu sa spomenikom, a onda autor zatraži još godinu dana. Papir trpi svašta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.