„Turskim putem” do mira u Ukrajini

Slobodan Samardžija

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan oštro se suprotstavio ulasku Švedske i Finske u NATO. Kako je rekao, dve pomenute države neskriveno pružaju utočište i finansijsku pomoć teroristima i snabdevaju ih oružjem. Reč je o pripadnicima tzv. Radničke partije Kurdistana (PKK) i s njom blisko povezane Milicije sirijskih Kurda (IPG), zvanično zabranjenim u Turskoj.

Podsetimo, uporno insistiranje Vašingtona da se dve pomenute države pridruže zapadnoj vojnoj alijansi direktno je u vezi sa aktuelnim događajima u Ukrajini. A u pogledu toga Erdogan je od samog početka zauzeo stav u velikoj meri drugačiji od onog nametnutog Evropljanima od strane Amerikanaca. Umesto besmislenog naoružavanja ukrajinske armije, ponudio je svoju punu saradnju u pronalaženju rešenja za prekid oružanih borbi u bivšoj sovjetskoj republici. Tokom protekla tri meseca, a zahvaljujući posredovanju Turske, delegacije strana u sukobu razgovarale su u više navrata, poslednji put 29. marta u Istanbulu.

Jasno je da Turska u ovom trenutku poseduje najveći kapacitet za mirenje sukobljenih u bivšoj sovjetskoj republici. Kao prvo, reč je o jednoj od ključnih država Crnomorskog regiona i neposrednom susedu i Rusije i Ukrajine. Istovremeno, svaka strateški značajnija promena na ovim prostorima i te kako bi uticala na položaj naslednice nekadašnje Otomanske imperije.

Takođe, Turska, iako zvanično članica NATO-a, nije baš preterano voljna da sluša naredbe koje stižu iz Brisela. Ni kada je reč o vojnim pitanjima, ni kada je reč o ekonomskoj saradnji sa zemljama koje nisu po ukusu tamošnjih zvaničnika. Sopstvena bezbednost u ovom slučaju jasno je istaknuta kao primarni cilj spoljne politike Ankare. Podsetimo samo da su se ovde odlučno suprotstavili upornim zahtevima Vašingtona da se odreknu najsavremenijeg raketnog naoružanja kupljenog svojevremeno od Rusije. O „turskom putu” svedoči i nedavna odluka Ankare da otkaže najavljene manevre alijanse u Crnom moru.

Valja pomenuti još jedan, nemali adut Ankare, a to su – migranti. Naime, koliko prošlog leta, Turska je bila stecište čak 3,7 miliona izbeglica, uglavnom pristiglih iz Sirije, a čiji krajnji cilj je bila i ostala – Evropa. Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo kakav haos bi nastao ukoliko bi svi ti nesrećnici uspeli da se dokopaju Starog kontinenta. U kombinaciji sa aktuelnim izbeglicama iz Ukrajine bio bi to neizdrživ udar na zemlje EU. Pogotovo danas, kada se ceo ovaj prostor suočava s mogućom krizom izazvanom nedostatkom hrane i energenata. Turska, za sada, čvrsto stoji iza uloge branioca „starog sveta” i drži izbeglice u kampovima na svojoj teritoriji. Naravno, ne besplatno.

Ono što je već sada jasno jeste da će u Ankari svoj „povratak u Evropu” morati da usaglase s takođe nedvosmislenim namerama SAD da isti prostor u potpunosti stave pod svoju kontrolu. Pokušajem uvlačenja Švedske i Finske u EU, u Vašingtonu su pokazali na kakvu Evropu računaju. U svakom slučaju, ne takvu koja sama odlučuje o svojoj sudbini.

Eksperti već duže vreme opominju da bi širenje NATO-a na istok moglo da pokrene novi veliki rat na prostoru Starog kontinenta. Opominju i da je saradnja EU sa Amerikom odavno ušla u tokove koji ne dozvoljavaju nekontrolisana iskakanja. Istovremeno, Turska, kao zemlja koja ne samo što je prvi evropski komšija već i neko ko je vekovima pod svojom kontrolom držao nemali deo kontinenta, nikada nije ni nagoveštavala nameru da se odrekne slavne prošlosti. Mogućnost ubrzanijeg povratka na svetsku scenu, kroz ulogu pomiritelja između zaraćenih Ukrajine i Rusije, sigurno neće biti potrošena uludo.

Pomenimo još dve važne informacije: Kremlj je prošle nedelje saopštio da već neko vreme sa Bajdenovom administracijom nema praktično nikakvih kontakata. Barem na tom planu Vašington ćuti. A SAD slove za najgrlatijeg zastupnika Kijeva, što se ogleda u liferovanju istom oružane pomoći vredne čak 54 milijarde dolara i slanju vojnih stručnjaka na teren. Druga informacija je da su pojedine evropske zemlje, pre svih Poljska, rešile da znatno umanje finansijsku i svaku drugu pomoć izbeglicama sa istoka Evrope.

Kada se sve navedeno ima u vidu, jasno je da je ukrajinski rat samo jedan od koraka u predstojećem prekomponovanju sveta. Na teritoriji bivše sovjetske republike taj rat je počeo još 2014. Izgleda da su u Turskoj na vreme shvatili u kom pravcu sve ide i, ne verujući mnogo u večitost zapadnjačkog liberalnog kapitalizma, rešili da stvari prilagode svojim potrebama i svojim tradicijama. Nekadašnja Otomanska imperija možda je „prespavala” dvadeseti vek, ali je jasno da je u ovaj sadašnji ušla – široko otvorenih očiju.