Kako je među militarce stigao rok

Botoš – Kao da se dogodilo juče, a prošlo je skoro šest decenija. Bio je letnji dan, tipična seoska idila, pritisle vrućina i omorina. Sokacima se širila tišina koju su povremeno kokodakanjem prekidale kokoške dok su se hvalile da su upravo snele jaje. Nije se tada znalo, ali razloga je bilo za veliko slavlje. U centru se tada pojavio Dragiša Popadić, mladić koji će se kasnije u kraju proslaviti kao gitarista Karči. Doneo je pravu gitaru i pred okupljenim i zabezeknutim dečacima zasvirao nekoliko taktova. Oni su se tada sjurili u Tamiš da rashlade glave pune mašte o novoj muzici. U Botoš je tada stigao rokenrol.

– Karči je pred okupljenim dečacima pokušavao da pogodi melodiju tada popularne pesme „Hello Mary Lou” Rikija Nelsona, koju je „skinuo” s Radio Luksemburga. Tih godina smo na poznatoj stanici slušali Elvisa Prislija, „Šedouse”, „Rolingstonse”, „Bitlse”. Na našim stanicama ova muzika nije bila preporučljiva. Karči nije baš potpuno pogodio Nelsonovu pesmu, gitara je bila stara, više je na ličila na tamburu s dve žice, ali smo mi prvi put čuli zvuke nove muzike uživo i bili smo oduševljeni – priča Zlatomir Sremac, rođeni Botošanin sa „sremačkim” prezimenom i lalinskim nadimkom Baca. On je dugogodišnji hroničar sela, začetnik niza akcija, a povodom najvažnijih dešavanja on povremeno izdaje čak i novine.

Sećajući se početka seoske rok ere, Baca pominje svirku zrenjaninskog sastava „Ledi i ostala četvorica” u sali u kojoj su đaci seoske škole imali fiskulturu. Celo veče on je nepomično gledao u gitariste braću Đurić trudeći se da „snimi” kako oni hvataju durove i molove. To je primetio njegov prijatelj Dragiša, koga je uhvatila panika jer je shvatio da ovaj cilja da bude gitarista u sastavu o kome su maštali. Odmah je zatražio od oca da mu dade novac za odelo. Iskukao je novac i zajedno sa Bacom u Zrenjaninu kupio – gitaru, marke „melodija”, poludžipsonka s tankim vratom. Kupili su i kablove za pojačalo. Čim su došli u selo, odmah su otišli u dom kulture da isprobaju instrument. Međutim, tom prilikom jedan ljubomorni mladić ga je namerno gurnuo i oštetio tako da je ona i na prvoj svirci učestvovala kao polovna. Ostala je tajna kako se vlasnik proveo i kada se pred ocem pojavio bez odela.

Ipak, jedna gitara je bila tu, Baca je imao drugu, ali akustičnu, bez magneta koji omogućavaju priključivanje za razglas. U pomoć je stigao Nikola Guzijan iz Banatskog Despotovca, obližnjeg sela u kome i dan-danas na jednoj kući stoji grafit posvećen Džonu Lenonu. Nikola je doneo magnet, kristalni mikrofon i pojačalo. Slobodan Margić je vatrogasne hoklice prilagodio za bubnjeve. Za vokalnog solistu su uzeli Mišu Bracića. Onda su pozvali i Radojicu Tripića, koji se odazvao jer je imao bas-gitaru. Tako je nastao prvi botoški rok bend. Kasnije se priključuju Mileta Adamov, koji je išao u školu u Pančevu i sa sobom doveo školskog druga Duška Vidića iz Melenaca... Posle su se članovi grupe menjali, a povremeno i imena benda. Momci bi stasavali za vojsku, onda slede promene u sastavu. Pojavila bi se neka modernija, među onima iz prošlog veka tako se pojavio i „Obavezan smer”, ali i „Glogov kolac”, „Ozon”, a u ovom veku „Potop”, „Replika”, „Visoki napon”... Za gitaristu Dragana Gaborov Vaju kažu da je imao rokersko srce i tamburašku dušu, a botoški muzičari su znali šta to znači. Vaja tvrdi da je ovdašnju muzičku scenu kasnije obeležio i Kiki Lesendrić iz „Pilota”. To nije nikakvo svojatanje poznatog rokera. Odavde je njegova majka, on je pored Tamiša provodio leta, pa svraćao i na igranke. Tako je njihov zadružni dom postao kultno mesto za ovaj deo Banata.

Na igranke su ispočetka u pratnji devojaka dolazile gotovo cele porodice. Za čudo ovde su sentiš plesovi, na tihu i sporu muziku, afirmisani kao stiskavci, bili željno čekani, za razliku od, za rokere specifičnih, treskavaca. Zašto? Na devojke su budno motrile majke, pa i braća, a onda nije bilo šanse da se one u dogovoru s udvaračem neopaženo udalje do obližnjeg parka. Zato se čekao tango, odnosno stiskavac da bi plesni par bio međusobno prisniji i kako bi se udvaračke poruke razmenjivale direktno na uvo. Postepeno su se menjala vremena i navike. Izlazak devojaka u park postala je prihvatljiva navika. Danas se mladi, kojih je sve manje, sklanjaju svaki u svoju kuću i onda se dogovaraju mobilnim telefonom. Preko mobilnog komuniciraju i kad su u parku.

Zlatomir Sremac tvrdi da je u Botošu, selu banatskih militaraca, pored Zrenjanina, osnovano bar petnaestak rok grupa. Danas su igranke retkost.