Francuska levica pred birače izlazi ujedinjena

Razjedinjena levica nije uvidela značaj jedinstva koje bi omelo nadmetanje Marin le Pen i Emanuela Makrona na aprilskim predsedničkim izborima. Ipak, odlučili su da uče na greškama i u savezu nastupe na junskim parlamentarnim izborima.

Brojnim levičarskim kandidatima u predsedničkoj trci bili su bitniji samopromotivni interesi nametanja svog liderstva od viših ciljeva iako, videlo se, ni Žan-Lik Melanšon ne bi pobedio u finalu trke za Jelisejsku palatu. Prilika je propuštena, ali sada računaju da će ujedinjeni u trećem krugu, kako govore za parlamentarne izbore, izazvati restruktuiranje francuskog političkog života. Levica se ujedinila i to namerava da iskoristi, recimo, strategijom definisanja junskih izbora „trećim krugom”. Cilj je da unovče Melanšonovu popularnost i njegov imidž glavnog izazivača Makrona i Le Penove. On nosi milione glasova, a u prvom predsedničkom krugu je osvojio 22 odsto, svega 1,3 procenta manje od Marin le Pen.

Sandra Ruso iz partije Zelenih kaže da su upravo rezultati predsedničkih izbora promenili računicu jer sada postoji jasno profinisan lider. Zeleni su ranije odbijali savezništvo, ali njihov kandidat u aprilu nije uspeo ni da pređe cenzus, što ih je koštalo gubitka prava da ostvare povraćaj troškova finansiranja kampanje. Samo uz njihovih četiri i po odsto ili uz 2,3 odsto, koliko su imali komunisti, koji su takođe sami nastupili, Melanšon bi ušao u drugi krug.

Zeleni i komunisti sada, uz socijaliste – nekada najjaču levičarsku partiju – i druge manje stranke, čine Novu narodnu ekološku i socijalnu uniju, okupljenu oko Melanšona i njegove Nepokorene Francuske.

Osim njih, formiran je i savez Zajedno, koji čine Makronova Republika u pokretu, koja je promenila ime u Renesansa, Demokratski pokret i Horajzon, partija koju je osnovao bivši premijer Eduar Filip. Izbori za parlament održavaju se u dva kruga, 12. i 19. juna, kada će Francuzi birati 577 poslanika. Prognoze trenutno kažu da su ujedinjena levica i Makronov savez gotovo izjednačeni.

Ipak, s razlogom je ustavni referendum iz 1962. godine uveo pravilo da se predsednički izbori održavaju u tandemu s parlamentarnim, u razmaku od oko mesec dana. To znači da će onaj ko postane predsednik osvojiti i parlament, što jeste praksa u proteklih šest decenija Pete republike. Novoizabranom predsedniku nikada nije uskraćen veći broj mesta u skupštini, a zahvaljujući izbornom sistemu u dva kruga, sada prognozirani veliki uspeh levice može da se pretvori u parlamentarnu većinu za Makrona.

Međutim, možda bitnije od toga da će Makronova koalicija uzeti većinu u parlamentu je to da će, ukoliko levičarski savez poživi, izazvati pomeranje u radikalnijem pravcu. Melanšon je izveo najveći politički udar otkako je Makron postao predsednik. Došavši do trećeg mesta u aprilu, uspeo je da povede levicu i izvrši pritisak na stranke da pristanu na radikalnu platformu, poput odstupanja od sporazuma EU, napuštanja NATO-a, okončanja nuklearne energije. Bivši trockista je vodeća figura u postsocijalističkoj levici i najradikalniji je u pogledu odnosa prema EU. Tvrdokorni antikapitalista, koji kapitalizam smatra majkom haosa i pohlepe, kampanju je simbolično započeo u Marselju, iz mediteranske luke je poručio da narod mora prestati da bira marionetske zakonodavce koji dižu ruke svaki put kada vlada izda naređenje da se smanji budžet. Iznenađujući je značaj koji su levičarske teme zauzele u javnoj debati.

Sada se postavlja pitanje da li je, za razliku od Makronovog prvog mandata, krajnja desnica pod nogama radikalne levice, koju predvodi Melanšon i koja neće bežati od podsticanja uličnih protesta i osmišljavanja načina da blokiraju predsednikovu agendu. Antiimperijalistički intelektualac, fasciniran istorijom i Latinskom Amerikom, skupljao je inspiraciju u političkom žaru Fidela Kastra i Uga Čaveza. Njegovi savetnici kažu da je u devedeset odsto vremena briljantan govornik i strateg, a u ostatku „lud i paranoičan”, te pravi magnet za mlade birače.