Soros, Čomski i Kisindžer – cena za Ukrajinu

U poslednje vreme sve se češće čuju glasovi upozorenja da bi tekući sukob u Evropi – agresija Rusije na Ukrajinu – mogao ubrzo prerasti u globalni sukob velikih razmera, gde nije čak isključena ni mogućnost izbijanja trećeg svetskog rata. Od krajnje heterogene skupine svetskih biznismena i intelektualaca, među kojima su imena kao što su Noam Čomski, Henri Kisindžer, Bil Gejts i Džordž Soros, stižu ozbiljna upozorenja da je svet na ivici nuklearne kataklizme i da bi spirala nasilja, pokrenuta ruskom invazijom na Ukrajinu, mogla završiti nestankom sveukupne ljudske civilizacije. Ono što je u svemu tome unekoliko neobično jeste utisak da je apel na razum i dogovorno rešenje sukoba adresiran ne toliko na Rusiju koliko na predsednika Zelenskog i Ukrajinu, kao da su oni strana koja je prekršila osnovne norme međunarodnog prava, a ne obrnuto. U svim geostrateškim kalkulacijama ispada na kraju da su Ukrajinci ti od kojih se očekuju žrtva i teritorijalni ustupci radi očuvanja navodne svetske stabilnosti (kao da je stabilnost ikada bila išta drugo do eksces i slučajnost u mahom turbulentnim svetskim tokovima).

Po rečima Džordža Sorosa, „svet je sve više angažovan u borbi između dva dijametralno suprotna sistema upravljanja – otvorenog društva i zatvorenog društva”. Po njegovom mišljenju, rat u Ukrajini ušao je u novu fazu nakon odluke SAD da Ukrajini dodele dotle neviđenu vojnu i finansijsku pomoć u iznosu od 40 milijardi dolara, dok je u isto vreme borba protiv klimatskih promena pala u drugi plan iako su klimatske promene već dugo na ivici da postanu nepovratne.

Filozof Noam Čomski, poznat već i po tome što je u svom polemičkom žaru spreman da svaku novu svetsku krizu upotrebi kao izgovor za napad na američki politički sistem i podsetnik za njihovu globalnu odgovornost, i ovog puta ostao je dosledan sebi – za njega je rusko-ukrajinski sukob „gnusni eksperiment”, gde su SAD i NATO odlučni da se bore do poslednjeg Ukrajinca kako bi zaključili gde su Putinove krajnje granice u rešenosti da pokori Ukrajinu (ili da uništi Rusiju i svet). Najveću opasnost Čomski vidi u tome da bi Rusija iz ovog sukoba mogla da izađe kao trećerazredna svetska sila, koju bi Zapad gurnuo u naručje Kine, omogućivši time da autoritarni režim u Pekingu dodatno ojača na globalnom planu, dobivši po niskim cenama pristup ogromnim ruskim prirodnim resursima, to jest energentima, gasu i mineralima (a budući da već drži blizu trećine svetske industrije, s ruskom sirovinskom bazom niko joj se ne bi mogao suprotstaviti). Čomski, uspostavljajući istorijske analogije, po pravilu težište diskusije polaže na zločine SAD, preuzimajući narativ druge strane kao opravdan i po sebi razumljiv. Tako i u slučaju ruske invazije na Ukrajinu nekritički preuzima Putinovu uveliko raubovanu mitsku tvrdnju kako je NATO prekršio dogovor da se neće širiti na istok.

Na istu „istorijsku nepravdu” Putin se pozvao i prilikom nezakonite aneksije Krima 2014, kao i 2007. u Minhenu na međunarodnoj konferenciji o bezbednosti. Oba puta Putin je ustvrdio kako je NATO prekršio obećanje da se neće širiti na istok iako se Severnoatlantska alijansa u članu 5 sporazuma iz 1990. nijednom rečju na tako nešto nije obavezala, budući da se navedeni sporazum odnosio isključivo na raspored vojnih snaga u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Na kraju, Čomski iznosi zaključak kako je u narednih mesec-dva neophodno postići mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine, uz znatne koncesije ruskoj strani kako bi se otklonila opasnost od nuklearnog rata.

Možda najdalje u svom ciničnom pragmatizmu (koji se drugačije još i naziva „real-politikom”), i rušeći sve diplomatske konvencije na međunarodnom forumu u Davosu, otišao je Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar. On je upozorio da bi poraz Rusije bio fatalan za Zapad, pošto bi to dovelo do reorganizacije evropske hijerarhije moći, s nesagledivim posledicama po svetski mir i ravnotežu. Stoga on predlaže da Ukrajina, ako treba, žrtvuje i deo svoje teritorije radi postizanja mirovnog sporazuma s Rusijom, ne pitajući za cenu.

Koliko god ovi predlozi bili dobronamerni i istorijski opravdani (ili neopravdani), ostaje nesumnjivo moralno pravo Ukrajine i Ukrajinaca da sami odlučuju o svojoj sudbini, pre svega stoga što je na kocki sudbina i opstanak njihove zemlje, čiju suverenost i integritet upravo oni brane, a ne intelektualci zabrinuti za sudbinu sveta (makar to bilo u ime Evrope i SAD). Znajući dobro s kim ima posla, ukrajinski predsednik Zelenski je, kao odgovor na gornje mirovne predloge, izjavio kako bi svet, kao jedini dobitak od eventualnog ustupanja kontrole nad nekim ukrajinskim delovima Rusiji, dobio tek „iluziju mira” i ništa više. Ruska imperijalna glad za teritorijama je neutaživa.

Esejista i prevodilac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista