Uslovi približavanja Evropskoj uniji biće sve teži

Zemlje su neutralne vojno ili politički. S privrednog stanovišta neutralnost ne znači ništa.

Ukoliko zemlja trguje, imaće prećutne ili dogovorene trgovačke odnose s drugim zemljama. Oni mogu biti bilateralni, multilateralni, na primer regionalni, ili univerzalni. Srbija ima bilateralne sporazume s pojedinim zemljama i s regionalnim privrednim zajednicama, kao što su Evropska unija ili Evroazijska privredna zajednica, član je regionalne organizacije Cefta i regionalnog sporazuma „Otvoreni Balkan” i nije član univerzalne Svetske trgovinske organizacije.

Ova trgovačka politika se donekle opravdava vojnom i političkom neutralnošću. Srbija, zapravo, ne može da bude vojno neutralna, osim deklarativno i iz nemoći, sve dok ima teritorijalne sporove ili zahteve. Vojna neutralnost je i inače bez značaja za trgovačku politiku, pa ostaju zapravo samo politički razlozi.

Kada je reč o političkim odlukama, tu je svakako najvažnije odustajanje od pridruživanja Evropskoj uniji ili odugovlačenje s tim. Motivi nisu nepoznati i svode se na nedemokratičnost vlasti i na oslanjanje na korupciju u trgovačkim i finansijskim odnosima, uz raspolaganje državnom imovinom i uz kontrolu tržišta rada.

Tako da je zapravo reč o tome koje su koristi ili troškovi izabrane trgovačke i uopštenije privredne politike, gde je najvažniji uticaj izostanak pridruživanja Evropskoj uniji, kako god da se to opravdava. I posledice su dugoročne i sada verovatno i konačne, to jest ne mogu se ispraviti.

Ovde neću navoditi podatke o privrednim kretanjima u poslednjih tridesetak godina – koji su poznati i katastrofalni su. Doprinos tom ishodu dali su i ljudi koji su danas na vlasti i koji će na njoj ostati, na jedan ili drugi način, i u budućnosti. Ovo je važno zbog budućih troškova privredne politike.

Gledano unazad i ceneći po ishodima, izbor se svodio na to da li će zemlja da uvozi robu i da izvozi ljude, hranu i sirovine, umesto da izvozi industrijsku robu i usluge, a da uvozi znanje i tehnologiju.

Demografske posledice, posebno u poslednjih desetak godina, značajne su i, sva je prilika, trajne. One ne bi morale da budu negativne ukoliko bi se srpska privreda uskladila s komparativnim prednostima koje ima po prirodi stvari, a koje su u prerađivačkoj industriji. Jer reč je o zemlji koja nema izlaz na more, a i inače je suviše velika da bi mogla da se oslanja, recimo, na turističke usluge. Takođe, razvoj poljoprivrede, u čemu Srbija takođe ima komparativnu prednost, ne rešava demografski problem.

Danas je odnos s ljudima koji rade u inostranstvu uglavnom preko doznaka kojima se održavaju domaća potrošnja i uvoz. Industrija i usluge povezane s njom pak omogućavaju uspostavljanje proizvodnih lanaca nezavisno od toga ko gde živi, pa je demografski problem manji čak i ako nema uvoza radne snage, mada bi i to bilo potrebno.

Tako da su velike demografske i razvojne posledice politike odlaganja da se zemlja pridruži Evropskoj uniji.

Gledano unapred, ali kratkoročno, nedostatak integrisanosti može da izgleda kao da obezbeđuje neke prednosti u uslovima kada se podižu prepreke međunarodnoj trgovini, pre svega, uvođenjem sankcija Rusiji. Može se računati sa određenim poslovima koji su u suštini jedan ili drugi način da se te sankcije zaobiđu, kao što se može računati s povoljnijim cenama u uvozu iz Rusije, pre svega kada je reč o gasu. Troškovi su opet u povećanom nadzoru, a potom u rastu rizika poslovanja u Srbiji i sa srpskom privredom.

Ovde ima smisla otkloniti rizik od uvođenja sankcija srpskoj privredi. To nije stvarna opasnost, a niko time i ne preti, niti na to upozorava, ali se ne mogu izbeći povećani troškovi trgovanja i poslovanja sa Evropskom unijom i sa zapadnim privredama uopšte. Ne gube naravno svi jer će imati koristi oni koji će upravo poslovati zato što postoje sankcije. Ovo je sve poznato ne samo u Srbiji kada je ona bila pod sankcijama već i u zemljama koje su poslovale sa Srbijom upravo zato što su mogle da se okoriste prilikama za zaradu koje su nastale u tom trgovačkom režimu.

Posledice su, međutim, povećanje neformalnog poslovanja, da se tako izrazim, i rast rizika u normalnom ili uobičajenom poslovanju. Rizik je za privredu realni trošak, verovatno najvažniji razvojno posmatrano.

Dugoročno posmatrano, zemlja se suočava sa istim problemom kao i u poslednjih tridesetak godina. Mada je sada ulog veći jer je neizvesno da li se uopšte može računati s postepenim približavanjem razvijenijim evropskim zemljama. Ovo i zato što će uslovi pridruživanja Evropskoj uniji biti sve teži, posebno gledano sa stanovišta poželjne neutralnosti, kako god da se ona definiše jer i dalje neutralnost neće značiti mnogo više od nespremnosti da se zemlja pridruži evropskim integracijama.

Ovde valja uzeti u obzir da regionalne integracije, kao što je „Otvoreni Balkan”, imaju mali razvojni domet ukoliko nemaju za cilj stvaranje tržišta koje bi moglo biti privlačno za veća i tehnološki naprednija ulaganja. A ona bi trebalo da budu usmerena na razvoj industrije i usluga koje su na jedan ili drugi način oslonjene na tehnološki naprednije proizvodnje ili su joj potrebne. Ovo nije jednostavno izvodljivo ukoliko ne postoji potrebna stabilnost ili, drukčije rečeno, ukoliko rizik ulaganja i poslovanja nije mali i zavisi od političkih interesa ne samo domaćih već i stranih, u ovom času ruskih, jer se smatra da to zahteva politika neutralnosti. Stabilnost je teško obezbediti ukoliko je zemlja izvan evropskih integracija. I pogotovo ukoliko posredno krši pravila trgovanja jer ili krši sankcije ili, kada ih više ne bude, druge uslove trgovanja s trećim zemljama.

Tako da je dugoročni nedostatak trgovačke politike koja je usklađena s vojnim i političkim ciljevima koji ne mogu da se ostvare uz pridruživanje Evropskoj uniji trajno zaostajanje za razvijenim zemljama. I u meri u kojoj će to biti praćeno, kao i do sada, negativnim demografskim kretanjima, teško je videti kako bi i u dužem vremenskom periodu moglo da se dođe do toga da se u Srbiji živi kao u razvijenim zemljama u Evropi i u svetu.

Još jednom ima smisla reći da trgovačka politika nema nikakve veze sa onim što se obično pogrešno povezuje sa suverenošću zemlje. Najčešće se misli na jednostrane odluke, koje su, ponekad se može razumeti, moguće samo ukoliko je zemlja neutralna ili nije udružena s drugim zemljama, recimo, čak ni članstvom u Ujedinjenim nacijama (u čemu Srbija takođe ima iskustvo). Reč je, međutim, o izboru da se neke odluke ne donose ili, drukčije rečeno, o tome da je suverenost zemlje ograničena kada je reč o donošenju nekih odluka. Pa je zapravo pravo pitanje koje su odluke koje bi trebalo doneti u oblasti trgovačke politike kako bi se zemlja približila razvijenim zemljama. Za zemlju kao što je Srbija politički interesi zbog kojih se izostalo, sada verovatno nepovratno, iz evropskih integracija doveli su do zaostalosti, koja bi uz nastavak takve politike mogla lako da bude trajna.

*Ekonomista