Oluja

Trinaestogodišnjica „Oluje” u Beogradu je obeležena paljenjem sveća i govorom predsednika Tadića. U Hrvatskoj je godišnjica „Oluje”, akcije hrvatske vojske kojom je iz Hrvatske proterano preko dvesta hiljada Srba, kao i svaki put do sada, proslavljena pompezno i slavljenički.

Onaj ko misli da će ikada biti drugačije, grdno se vara. Proterivanje Srba se u Hrvatskoj smatra velikom pobedom, pa zato i nije čudno što je svake godine u veliko nacionalno slavlje domovinske pobede bio uključen i čuveni Tompsom, pevač za koga je „Srbe na vrbe” omiljeni stih.

Predsednik Tadić je u svom govoru pomenuo kako se on nekoliko puta izvinio svima za zločine koje su počinili Srbi, ali da slično izvinjenje nije nikada čuo iz Hrvatske. Zatim je predsednik Mesić podsetio Tadićev kabinet da se i on jednom izvinio za zločine koje su počinili Hrvati. A onda se tu umešao i premijer Sanader koji je superiorno izjavio da će Hrvatska da proslavi „Oluju”, koja je bila pravedna i oslobodilačka akcija, i da neće nikome dozvoliti da baci ljagu na tu veliku hrvatsku pobedu.

Pobednici i poraženi, svakako, ne mogu misliti isto – žrtve poraženih se ne uzimaju u obzir, etničko čišćenje je jednima razlog za nacionalno slavlje, drugima za lamentiranje nad nepravdom i tu se, bar u ovoj priči, nikada ništa neće promeniti. Ali, ovde se radi o nečemu drugom – nas i ne treba da brine šta govore i šta rade u Hrvatskoj, već samo kako se mi odnosimo prema vlastitoj istoriji, vlastitoj sadašnjosti i vlastitoj budućnosti, a za to nam ne mogu biti krivi ni Hrvati, ni bilo ko drugi.

Da se ne lažemo – 5. avgusta 1995. Srbija je bila na letovanju, dok su konvoji nesrećnih Srba, na traktorima i sa „jugićima” natovarenim tiganjima, po nesnosnoj žezi satima čekali na prilazima Beogradu. Koliko se sećam, dovitljivi Srbi su svojim nesrećnim sunarodnicima prodavali vodu i breskve na autoputu. Na RTS-u, umesto izveštaja o tragediji, prikazivao se dugometražni dokumentarac o delfinima, a malo-pomalo, tragedija i progon srpskog naroda iz Hrvatske nekako su „progutani”.

Već tada, u srpskom javnom mnjenju bila je odomaćena ideja da su sve što se događa, i sve što će se dogoditi, Srbi zaslužili. Ideja o Srbima kao o dežurnim krivcima, lošim momcima i remetilačkom faktoru svake evropske sreće, već tada je vešto bila plasirana u ovdašnjim intelektualnim krugovima, koji su svoj napredni evropejski duh pokazivali pravednim otkrivanjem srpskih zločina, i potpuno nepravednim ćutanjem o zločinima nad Srbima. To je ostavljano u zadatak „primitivcima, nacionalistima i desničarima”. Politička korektnost nikako nije obuhvatala nepravdu prema Srbima. Otuda su najgrleniji lovci na srpske zločince bili neshvatljivo tihi kada su se hapsili, pa zatim oslobađali zlikovci prema Srbima. O tome nije bilo uputno govoriti, tim pre što je antisrpska propaganda u Srbiji bila jaka isto koliko i u Hrvatskoj, u Bosni, ili na globalnim medijima. Zanimljivo je i da je u vreme komunizma bilo potpuno politički nepodobno pominjati bilo kakve zločine i nepravde prema Srbima, i da su to najviše podržavali srpski komunisti, uključujući i istoričare koji su davali naučnu podlogu ideji bratstva i jedinstva ili, na primer, i bukvalnom i simboličkom betoniranju Jasenovca.

Otuda je govor Borisa Tadića važan – ne zato što će neko izvinjenje, možda, stići iz Hrvatske, ili zato što će to promeniti stanje stvari i vratiti prognanike u svoje domove, nego zato što pokazuje da bez obzira na sve pritiske Evrope i sveta, bez obzira na propagandu i politiku „svršenog čina“, bez obzira na zabranjene teme, nije izgubio osećaj za pravdu.

Trinaest godina posle „Oluje“, ovaj govor Borisa Tadića ruši ono opšte mesto bede ovdašnje javne scene, da si tim veći i pravedniji Evropejac, što si manje objektivan – i što si manje Srbin. www.mirjanabm. com