Više od koncertne dvorane

U novobeogradskom Bloku 13, na temeljima davno započetog Muzeja revolucije, a u neposrednoj blizini Palate „Srbija”, Beogradska filharmonija održava svoje koncerte na otvorenom i na tom mestu trebalo bi da bude njena nova zgrada, što je bila velika želja Ivana Tasovca, njenog prerano preminulog direktora. Prošle godine Program Ujedinjenih nacija za razvoj uz brojne vladine institucije iz Srbije raspisao je međunarodni arhitektonski konkurs za idejno rešenje Koncertne dvorane Beogradske filharmonije. Posle dva kruga u jakoj konkurenciji pobedio je predlog londonskog arhitektonskog studija „Amanda Levit” (Amanda Levite Architects AL_A). Prošlog vikenda Amanda Levit je sa svojim timom boravila u Beogradu, održala predavanje na Arhitektonskom fakultetu i prezentaciju u Beogradskoj filharmoniji.

Kako ste odlučili da radite konkurs za Beogradsku filharmoniju?

Ne znam kako bih mogla da ga ne radim. Uvek smo želeli da projektujemo koncertnu dvoranu. Muzika i arhitektura su na vrlo različite načine reprezenti zajednice. One okupljaju ljude, a Beogradska filharmonija je mnogo više od koncertne dvorane. Na veoma je važnoj strateškoj poziciji. Ovde se Istok susreće sa Zapadom, na ušću je dve reke, u Novom Beogradu je, u blizini je i stari Beograd, pored je Palate „Srbija” i Muzeja savremene umetnosti, ima tu i teških uspomena. Kapacitet lokacije je veliki… to treba da bude i mesto pomirenja. Ne mogu da zamislim da postoji lokacija sa koje bi se bolje mogla poslati poruka o Beogradu i napretku. To je velika prednost. I zbog svega toga veoma smo želeli da stvorimo oblik, prostor koji će biti takav da se Beogradska filharmonija zaista može čuti i na međunarodnoj sceni. Dobiće prostor u kojem mogu da rastu.

Znate da je na tom mestu bila započeta izgradnja Muzeja revolucije?

Naravno. To je Blok 13. Do sada smo uradili dva konkursa za koncertne dvorane. Jedan je bio za univerzitet MIT u Bostonu, a drugi za londonski simfonijski orkestar. Čini mi se da smo to dobro uradili. Ipak, nismo dobili te konkurse. I onda, kada sam čula za ovaj beogradski, znala sam da moramo da ga radimo. Bilo je naporno, trudili smo se da dobijemo esenciju onoga što bi to zdanje moglo da bude. A u stvari imate malo vremena da smislite šta to znači vama, šta gradu, a šta orkestru. Bili smo oduševljeni kad smo ušli u drugi krug. Ovo je najveća investicija u kulturu u regiji u poslednjih nekoliko decenija. I već to šalje samo po sebi vrlo važnu poruku.

Verujete da će biti izgrađena?

Naravno. Koliko shvatam, ovaj projekat ima jaku političku podršku. Sve vode Ujedinjene nacije, što je vrlo pametan strateški potez jer je sve podignuto na viši nivo. A mislim da je Beogradu to potrebno.

Na kom nivou projekta, kad radite u inostranstvu, birate lokalni biro s kojim ćete sarađivati?

Još pre nego što smo ušli u drugi krug zapazili smo Zabriski studio. To su beogradski arhitekti s kojima smo želeli da sarađujemo na ovom projektu. Pozvali smo ih i oni su nam rekli da su već uključeni u drugi tim na ovom konkursu. A onda, kada smo ušli u uži izbor, mislim da su oni nas pozvali i rekli da s drugim arhitektom nisu ušli u drugi krug i zatražili sastanak. Mislim da su svi želeli da rade s njima i ispalo je skoro da oni intervjuišu nas zarad moguće saradnje. U Zabriski timu imamo savršene partnere. Od samog početka. Odlični su, dobro ukorenjeni i dobro povezani, entuzijastični, pružaju mnogo i velika su podrška. Imamo jak međusobni afinitet. Apsolutno je zadovoljstvo raditi s njima. Potrebna nam je ta lokalna saradnja, ne možemo to sami. Inače, imamo internacionalan tim – na direktorskom nivou su ljudi sa tri kontinenta. U timu su nam ljudi iz celog sveta, ali sam sasvim svesna da smo ovde relativno nepoznati. Imamo međunarodne potencijale i veoma smo zadovoljni što smo pozvani u Beograd da govorimo o projektu jer to je prilika da se predstavimo ovdašnjoj arhitektonskoj zajednici. Veoma mi je važno da ih pridobijemo i da nas podrže.

Vaš projekat je zavodljiv, a kao što znamo, od ideje do realizacije mnogo toga se dogodi. U stvari, koliko se ideja najčešće razlikuje od onoga što se izgradi?

Uvek ima razlike, ali mislim da je najvažnije boriti se za ono što je esencija projekta i njegov konceptualni integritet. Čini mi se da sam dosta dobra i u pregovaranju i da imam osećaj kada treba da promenimo kurs. A to se dogodi kad shvatite da su ograničenja prejaka, bilo da je reč o regulacijama, budžetu ili planiranju. Planiranje je veoma važno. Uradićemo sve što je u našoj moći da realizujemo ono što smo projektovali. Naravno, na svakom nivou se istražuje više, vrlo vodimo računa o balansu akustike i arhitekture. Važno nam je i da zainteresovanim stranama pokažemo kakve sve mogućnosti postoje za Beograd u ovom poduhvatu. Kao što rekoh, ovo je mnogo više od koncertne dvorane.

To je i tačka okupljanja.

Tačno. Lokacija je važna strateška tačka i ljudi će joj gravitirati. Blizu je Muzeja savremene umetnosti, koji je divna građevina i vrlo je cenim. Projektovali smo prostore okupljanja, ta lokacija je zanimljiva ne samo u urbanom već i u socijalnom i društvenom smislu. To je na neki način i gradski trg. U parku je, a park nije još dovoljno izrastao. Naša strategija za okolni zeleni prostor je divlja priroda. Potpuno smo svesni snage prirode Velikog ratnog ostrva, koje je u neposrednoj blizini. To nema nijedan grad na svetu. Takvu divljinu usred grada. To je nešto izuzetno i treba mu odati počast. Divljina koja se planira za park i ivicu reke je u stvari proširenje divlje prirode Velikog ratnog ostrva. Bukvalno i metaforički. Želimo da podstaknemo diverzitet flore i faune... i želimo mesto za muziku. Zamislite, kad dolazite, hodate tom lepom šumom. Bez obzira na to da li ste umetnik ili posetilac. I taj osećaj otkrivanja – zgrada se ne otkriva odjednom u celini. Možete joj prići sa nekoliko strana i uvek ćete je drugačije sagledati.

Vrlo ste entuzijastični i strastveni.

Naravno da jesam, ja to živim i dišem.