Navijaj, ali imaj mere

Čak i da smo prisustvovali nedavnom savetovanju krivičara na Zlatiboru, kao laici bismo teško mogli da sudimo o usko stručnim dometima tog skupa. Srećom, jedan od uvodničara na savetovanju, inače sudija Ustavnog suda Srbije, oglasio se u javnosti i na pristupačan način izložio svoje stavove. U intervjuu za „Politiku” posebno se osvrnuo na žrtvovanje istine u ratu i miru. On ističe: „Medijsko-informativna jednostavnost (prim. aut., po svoj prilici misli se na jednostranost) u kojoj ne dozvoljavate drugoj strani da izgovori ono što misli i što želi da kaže, dovodi do stvaranja različitih negativnih strasti, pa čak i do mržnje. … Zato je danas pitanje slobode govora više nego aktuelno”.

Malo ko bi osporio ove tvrdnje, kao i ukazivanje na nepravdu učinjenu ruskoj primadoni Ani Netrepko zabranom nastupa u operi Metropoliten, samo zato što nije osudila ponašanje šefa svoje zemlje. Međutim, sudija je sebi dozvolio pristrasnost kada slučaj najpoznatijeg svetskog soprana upoređuje sa golgotom donedavno najboljeg svetskog tenisera u Australiji.

Sam Novak je stoički podneo svoj izgon sa turnira u Melburnu, znajući da je odluka australijskih vlasti pravno valjana, pa nije ni pokušao da je ospori. Međutim, sudija postupanje svojih kolega iz te daleke zemlje poredi sa „odlukom da Sokrat bude osuđen”, podseća na Dekret o sumnjivim osobama iz doba Francuske revolucije, kao osnovu za giljotiniranje 17.000 ljudi i zaključuje da je sve to „gotovo isto kao u vreme španske inkvizicije” (!?). U svojoj nekritičnoj zanesenosti, on se pita „kakav je to sud koji svoje odluke zasniva na pretpostavkama i sumnjama, da li je to sistem za koji smo verovali da je uzor demokratije i nezavisnog pravosuđa”. Zaboravlja da je 2020. godine, u zemlji čiju ustavnost sudskih presuda baš on brani, na tri godine zatvora osuđen povratnik iz inostranstva koji nije znao (niko mu nije rekao!) da, mada zdrav, mora dve nedelje da provede u kućnoj izolaciji.

Novak je tokom više od decenije i po unosio radost u sivilo naših života, ali nam je, kao i njemu samom, bilo jasno da sa spornom potvrdom može da prođe graničnu kontrolu jedino ako lokalne vlasti zažmure na oba oka. Nije tu reč o teroru nad onima „koji se ne opredeljuju jasno i glasno za stavove većine”, već o obavezi civilizovanog društva da štiti interese i jednih i drugih. Kada se zabranjuje upravljanje vozilom bez vozačke dozvole, to nije uskraćivanje prava nevozača, već briga i o njima, kao i o njihovim potencijalnim žrtvama.

Iz vidokruga jednog sudije Ustavnog suda može, kao „trivijalan”, da izbledi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ali taj dokument je već decenijama presudan u očuvanju zdravlja naših građana. Slični propisi postoje i poštuju se u celom svetu. Poslednjih meseci se zbog kovida 19 često pominje primer „tifusne Meri”, koja bar u prvo vreme nije bila svesna svoje odgovornosti za pomor u bogataškim kućama u kojima je radila kao kuvarica početkom prošlog veka. Kada je nepobitno utvrđeno da su uzročnici trbušnog tifusa u nekoliko sukcesivnih epidemija potekli iz njene mokraće, prinudno je izolovana, ali je posle tri godine sudski oborila tu odluku, jer tada još nije postojala zakonska osnova za zabranu hroničnim kliconošama da rade sa hranom. Menjala je ime, kako joj se ne bi ušlo u trag, ali pošto je kao kuvarica izazvala epidemije još u dve bolnice, prihvatila je da ostatak života, do pred Drugi svetski rat, provede u izolaciji na jednom ostrvu.

Njen pandan u našoj bivšoj državi bila je „tifusna Elza”, takođe kuvarica i urinarni kliconoša, odgovorna za epidemiju trbušnog tifusa u sarajevskoj Oficirskoj školi 1947. godine. I ona je, poput Meri, menjala prezime kako ne bi spala na epidemiološki bezbednije, ali statusno niže radno mesto čistačice, pa je njeno kretanje po Bosni naknadno otkrivano po epidemijama koje je izazivala.

Ostanimo na još jednom primeru iz tog vremena (o prinudnoj izolaciji prividno zdravih osoba u tekućoj pandemiji već se dovoljno zna). Početkom pedesetih godina prošlog veka, kada su se Riječani hvalili kako najveća jugoslovenska žitnica nije Vojvodina, već njihova luka, sa američkom robnom pomoći stizali su i mornari. Odlučeno je da se u tom gradu toleriše prostitucija pod uslovom da seksualne radnice miliciji pokažu žutu knjižicu sa dokazom o redovno obavljenom venerološkom pregledu. Te sirotice nisu htele nikog namerno da zaraze, čak su najčešće bile zdrave, ali su bile pod posebnim nadzorom, uz stalnu sumnju na zaraženost. Uz ispunjavanje propisanih uslova, slobodno su se bavile svojim poslom.

Naravno, situacija je sasvim drugačija kada neko svesno izlaže opasnosti zaražavanja svoje bližnje. Učitelj koji je, znajući da ima tuberkulozu pluća, nastavljao da drži nastavu nipodaštavajući rizik za đake, nije slat u sanatorijum na Golnik ili Ozren, već u zatvorsku bolnicu, pa kasnije u zatvor.

Tako smo vremenom i mi i ostali svet došli do ozakonjenja  sistema mera zahvaljujući kojima nesvesni ili nesavesni pojedinci ne mogu da ugrožavaju i terorišu ostatak populacije. I kada neko tvrdi da vakcinacija nema smisla jer i vakcinisane osobe mogu da prenose zarazu, te da im se ograničavanjem kretanja ili rada uskraćuju prava, odgovor je samo jedan: čoveka može da izda padobran ili da se udavi uprkos propisno nošenom pojasu na splavarenju, ali to ne znači da je učesnicima takvih događaja ostavljeno na volju kako će da se ponašaju. Ili uzmi padobran, odnosno pojas – ili odbij!

Epidemiolog, profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista