Kepler i naučnici o Bogu i čoveku

Poštovani g. Dragan Stanković iz Beograda u dopisu objavljenom pre nekoliko meseci u rubrici Među nama pod naslovom „Majka naučnika Keplera optužena da je veštica” navodi i imena drugih naučnika koje je Katolička crkva kaznila zbog njihovih stavova – Galileja, Kopernika i Đordana Bruna, koji je „živ spaljen”. Autor navodi da je u tzv. Svetom rimskom carstvu lov na veštice bio razvijen i tokom stotinak godina i „25.000 starijih žena svoj život je završilo na lomači”. Dopis je pisan tako da se naučnici prikažu kao ateisti i borci protiv crkvenih stega i njene dogme da je „Zemlja centar vasione”.

Tačnije je da je poimanje tadašnje nauke bilo takvo i da se smatralo da je atom nedeljiv. Kasnijim izučavanjem Stvoriteljeve tvorevine, kako nas uči Simvol vere, „Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog”, došlo se do novih saznanja na Zemlji, od „atoma do Univerzuma”, na kojoj se rodio Isus Hristos, iskupitelj i spasitelj, potomak Adamov u vreme Oktavijana Avgusta i osnovao crkvu svoju, koja se 1054. godine razdelila pa je zapadna, odvojena od istočne pravoslavne.

Prosvećeni umovi su izračunali da je naša „Gospodnja Zemlja i sve što živi na njoj” (Ps 24.1) udaljena od Sunca 150 miliona kilometara; pa kada bi se ona u svom kretanju primakla Suncu sve bi sagorelo, a kada bi se udaljila sve bi se u led pretvorilo. Nije ni čudo da je psalmopevac car David pevao „Veliki jesi, Gospode, i čudna su djela tvoja i nijedna reč nije dostojna da opeva veličinu tvoju”.

Kažu i da je sam Isak Njutn zadivljen Prirodotvorčevom tvorevinom i „na pomen imena Božjeg skidao šešir i klanjao se Bogu”, kako navodi prof. dr Lazar Milin u knjizi „Razgovori o veri”. Nisu svi naučnici nevernici, kako mnogi, pa i g. Stanković ističu. Jeste inkvizicija na zapadu u Rimskoj crkvi „sudila” ljudima koje je svrstala u jeretike, dok je Pravoslavna crkva do danas bila i ostala „lečilnica”, moleći se rečima Hristovim: „Oprosti im, Oče, ne znaju šta čine” i ostavite: „Osveta je moja”.

Dr Milin navodi da je Đordano Bruno spaljen kao Jan Hus, jer je ismejao rimskog episkopa (papu), a po njegovom navodima, među mnogim naučnicima i istraživačima, među kojima je i Rene Dekart, nije ni tri odsto ateista. Ako bi se iz oblasti matematike izostavili verujući, kao što su bili Platon, Pitagora, Dekart, Paskal, Ojler, Lajbnic i Gaus, od knjiga matematike ostale bi samo korice. Francuski fizičar i matematičar Blez Paskal često je isticao: „Koliko sam radio, stekao sam veru seljaka iz Bretanje”.

U 20. veku treba pomenuti verujuće naučnike kao što su Maks Plank i Nils Bor. Zatim tu je mikrobiolog Aleksandar Fleming, koji je otkrio je penicilin, pa Driš, Bavnik, a da ne govorimo o našim planetarnim umovima. Zato P. P. Njegoš kao Milton poje: „Bog je sebi i hram digao nad svima/što sav strašni prostor zauzima”. Među naučnicima koji su verovali u Boga su i Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Ruđer Bošković, Jovan Cvijić, Josif Pančić... Bez pomenutih umova, Bogom danih rodu čovečjem i našem srpskopravoslavnom, ne bi bilo ni hrišćanske civilizacije, jer Hristos je „put, istina i život”, uči nas apostol Jovan u Jevanđelju (Gl 14, stih 6).

Treba se setiti reči „svetitelja svetske književnosti” F. M. Dostojevskog, koji dovikuje uzburkanom i ratom zahvaćenom svetu: Smiri se, gordi čoveče, u nemiru kaznićeš samog sebe.

Protojerej-stavrofor Aleksandar Sredojević,
Beograd