Većina velikih naučnika bila je religiozna

U članku „Kepler i naučnici o Bogu i čoveku” poštovanog gospodina protojereja-stavrofora Aleksandra Sredojevića dat je osvrt u vezi s mojim ranijim napisom „Majka velikog naučnika optužena da je veštica”. U potpunosti sam saglasan s protojerejevim tvrdnjama da su većina velikih naučnika, kroz čitavu istoriju, bili iskreni vernici crkava naroda iz kojeg su potekli.

Na internetu, pod naslovom tipa „Famous Scientists Who Believed in God”, dobija se nekoliko spiskova velikih naučnika-vernika iz različitih epoha. U svom članku spomenuo sam naučnike kažnjene od strane crkvenog i svetovnog suda zbog njihovih otkrića koja nisu bila u skladu s tadašnjim verskim dogmama.

Međutim, niko od navedenih naučnika nije bio ateista, kojih u to vreme praktično nije ni bilo. Na primer, Nikola Kopernik, poljski katolički sveštenik, znao je da će stavom da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obratno, izazvati revolt i reakciju inkvizicije, pa je svoju slavnu knjigu dao u štampu tek kada mu je „duša bila u nosu”. Ipak, postojali su veliki mislioci koji se, iako ne ateisti, nisu u potpunosti uklapali u tadašnje religijske propise. Jedan od njih je filozof Volter, koga je Katolička crkva za života smatrala antihristom, da bi posle njegove smrti, prešla preko njegovih grehova. Lav Tolstoj, verovatno najveći slovenski pisac, napisao je mnoge tekstove u hrišćanskom duhu, ali u starosti zapada u razne sukobe, među kojima i sa sopstvenom porodicom, a takođe i s pravoslavnom crkvom. Crkva s kojom se razišao krajem života, nažalost, ni do danas mu nije oprostila. Takođe, neobičan je slučaj Ajnštajna, koji, iako po narodnosti Jevrejin, nije u potpunosti prihvatao jevrejsku religiju, o čemu govore razni filozofsko-religijski članci. Ajnštajn, koji je svojim otkrićem fotoelektričnog efekta osnovao kvantnu mehaniku, dobivši za to Nobelovu nagradu 1921, nije se slagao s principom neodređenosti, koja je ima bitnu ulogu u ovoj mehanici. Svoje protivljenje izrazio je čuvenom rečenicom „Bog se ne kocka”.

Što se tiče veštica, koje su bile spominjane u prethodnim člancima, njihovo proganjanje se produžilo iz srednjeg takođe i u novi vek. Prva veštica je spaljena u Španiji 1481, a poslednja u Meksiku 1850. U zapadnoevropskim zemljama spaljivanje je postepeno zamenjivano vešanjem, koje je bilo takođe bez prolivanja hrišćanske krvi.

Poslednja veštica u Engleskoj, nad kojom je izvršena smrtna kazna vešanjem 1684, bila je Alisa Moland. U Škotskoj je to bila Dženet Horn, koja je spaljena 1727, tj. u godini Njutnove smrti. Poslednja veštičja žrtva u Švajcarskoj bila je 1782 Ana Geldi, ali je egzekucija nad njom bila krvava – dekapitacija. Najčuvenija američka suđenja vešticama bila su u Sejlemu 1692/93, sa oko dvadesetak žrtava. Poslednje takvo suđenje u Americi bilo je 1878. (godina Berlinskog kongresa), ali su tada okrivljene žene ostale u životu. Poslednja spaljena veštica u Poljskoj bila je Barbara Zdunk 1811. okrivljena za izazivanje požara koji je uništio skoro ceo grad Resel.

Dragan Stanković,
Beograd