Mogu li da se objedine veronauka i građansko vaspitanje

Prijatelja i potonjeg kuma s kojim je potpisnik ove priče drugovao od prvog razreda osnovne škole, baba je krišom i izokola vodila na časove veronauke u neku udaljenu crkvu. Šta je učio, niko od njegovih ispisnika nije znao. A zašto se baba krila praveći cirkus, a od svog unuka u najmanju ruku urotnika, znala je samo ona. Tačno je da verske slobode u to doba nisu cvetale, i da ispovedanje vere nije bilo preporučljivo, mada nije bilo ni eksplicitno zabranjeno! Svejedno, još živi mit ili predrasuda, o „onim bezbožnim vremenima”. Beše to početkom šezdesetih godina prošlog veka.

Posttitovsko doba, s buđenjem iluzija o demokratiji, a podsticanih raznim nacionalizmima, vratili su nam u školske klupe širom bivše Jugoslavije katihizis, pa je nesuvislo, kvazisociološko učenje da je vera jedna od najvažnijih odrednica nacije (što važi jedino kad je reč o braći Jevrejima i judaizmu) zasejana na inače plodno, a dodatno „nađubreno” tle. Tako se dogodilo da su Hamzi, iz neke izgubljene bosanske zabiti, postali draži i bliži avganistanski Patani, saharski Tuarezi ili kongoanski muslimani plemena Tiv, nego komšije i zemljaci Sreto i Jure. I obratno.

Put posut trnjem

Je li to bila greška? Očito! Jer, nijedna državica nastala raspadom nekada zajedničke domovine nije „nacionalno čista”… mada su se mnoge svojski trudile da to postanu („problemi s državljanstvom” u Sloveniji, „redarstvene akcije” u Hrvatskoj, svođenje većinskih Srba na nacionalnu manjinu u Crnoj Gori, dva entiteta u Bosni i Hercegovini, ili etničko čišćenje nealbanaca na Kosovu, koje bi tek da postane država), pa u svakoj od njih ima preživelih podanika koji pripadaju nekom drugom nacionu i drukčijoj konfesiji ili denominaciji. Ipak, svaka od tih novih tvorevina proklamovala je po osamostaljenju ideju da je „država svih svojih građana, a ne nacije”, verovatno zato što se jedino tako može do nešto prosvećenije Evrope.

Ali, postoji i ono univerzalno načelo koje veli da su vera i njeno ispovedanje u oblasti pojedinačnih, ličnih sloboda, lična stvar svakog pojedinca, kao partijska pripadnost, ili seksualno opredeljenje, na primer. Zbog toga se nameće pitanje – da li je uvođenje veronauke u nastavni program osnovnog obrazovanja nečiju veroispovest premetnulo u „javno dobro”?

Možda je baba onog kuma s početka ove priče tada krišom postavila svojevrstan etalon građanskog odnosa prema toj disciplini? Jer to je zaista lična stvar, i blizak odnos s Onim Gore.

Očenaš i Zdravomarija

Osim što nam se deca dele na lepu i lepuškastu, bistru i glupu, poslušnu i nestašnu, vrednu i lenju, razvijenu i neuhranjenu, imućnu i sirotu… školskim programom smo ih podelili i na vernike i ateiste, a dodatno i međukonfesionalno. Teško je zamisliti nekakvu hipotetičku situaciju da u odeljenju od tridesetak učenika ima podjednak broj onih koji pripadaju najstarijim i najvećim monoteističkim konfesijama i njihovim denominacijama (dakle Jevreja, pravoslavnih, katolika i muslimana) i čas katihizisa. Da li im predavanja istovremeno drže rabin, prota, velečasni i hodža, ili se to odvija odvojeno, u nekoliko slobodnih učionica? I šta će, nesrećni, ako se u odeljenju zatekao i neki mali budista? Iako su i država i ministarstvo prosvete bili uvereni da čine ispravnu stvar, život je, ipak, drukčiji. Zapravo, bliže je istini da je Srbija, koja je po Ustavu sekularnog ustrojstva, sebi na pleća natovarila preteško breme i dodatnu glavobolju, uz nekoliko hiljada nastavnika veronauke koji platicu primaju iz ionako tankog budžeta.

Pogrešno bi bilo pomisliti da je ovaj tekst pledoaje za ukidanje veronauke! Naprotiv. Poželjna je, pa čak i neophodna u državi koja se diči multietničnošću i sledstvenom multikonfesionalnošću. Ali, ne na ovaj i ovakav način. Pa, zar nikom nije palo na pamet da su uvođenjem „kvota” – po kojima u odeljenju mora biti bar petoro dece određene konfesije kako bi im se organizovala nastava veronauke – mali Jevreji diskriminisani, pa su svi listom upućeni na građansko vaspitanje, drugi „izborni predmet”?

Jedno od rešenja moglo bi da bude spajanje dva izborna u jedan obavezan predmet ekumenske tolerancije (na primer čas istorije religija) na kojem bi se učilo više o svim (ostalim) crkvama. Tako bi se porušile i barijere sazdane od neznanja i nerazumevanja koje nam vise nad glavom valjda oduvek, od šizmatičkog raskola sestrinskih hrišćanskih crkava, progona Jevreja koji se završio Holokaustom, krvavog prodora islama na Balkan i kapija Evrope, ili reformacije, odnosno docnijeg javljanja raznih sekti unutar katoličke denominacije (jedan od svetlih primera ekumenske tolerancije možda je postupak Mustafe Jusufspahića, Dorćolca po rođenju, muslimana po veri, nekada imama beogradske Bajrakli džamij po funkciji, koji je danas ambasador Srbije, koji već godinama SMS-om, čestita Božić i Vaskrs svojim prijateljima i komšijama).

Katihizis bi, bez predrasuda, trebalo prepustiti sveštenicima, raznim verskim organizacijama, ili već postojećim verskim školama koje, ma šta se o njima mislilo, postoje gotovo pri svakom većem hramu velikih crkava, i ne samo u cilju „dopunske nastave”. Oni i za to primaju platu, to im je u opisu posla koji obavljaju svako za svog Preuzvišenog Poslodavca, ma kako ga zvali i kako mu se obraćali.

U dvorištu beogradske Bajrakli, kao i novopazarske Altun-alem džamije (a valjda i u svim drugim) još od početka šesnaestog veka postoje i mektebi, niže verske škole, jer je islamski katihizis osoben po tome što se izučava na arapskom, jeziku Kur’ana, pa se zato s verskim prosvećivanjem počinje od najranije mladosti. Slična škola postoji i u jedinoj beogradskoj sinagogi Bet Izrael... Možda je to put koji bi trebalo slediti?

O ovoj, po mnogima jeretičkoj ideji, potraženi su sagovornici među onima koji se time bave profesionalno. Ispostaviće se – uzalud. Jer, ako bi podržali ideju objedinjavanja veronauke i građanskog vaspitanja, sami sebi bi odsekli granu za koju se grčevito drže.

Zaboravljena mudrost

Na beogradskom Fakultetu političkih nauka godinama se izučava predmet politikologija religije koji je ustanovio profesor dr Miroljub Jevtić. Pa iako je delovalo kao novotarija, sličan predmet nazvan istorija civilizacije postojao je od osnivanja fakulteta, krajem šezdesetih godina, iako se za njega šapatom pričalo da je to samo – „visoka partijska škola za kadrove”. U to doba diplomirani politikolozi nisu predavali katihizis, ali su bar znali o čemu je reč.